Nedavno sam primetila prvu sedu. Nakon temeljnog ispitivanja da li je zaista seda ili samo farbana (jer sam šatirana plavuša) i konsultacija sa koleginicom koja je zagledala da li je svetla iz korena ili ne – zaključili smo da je odgovor potvrdan. Da, imam prvu sedu. I 28 godina. Genetika u mojoj porodici je podosta okej, ni mama ni tata mi nisu prerano osedeli, tako da sam računala da imam vremena. Plus, za razliku od većine mojih drugarica, zaista do sada nikada nisam videla da imam sedu. A sada je to odjednom, neočekivano, gotovo. Imam osećaj kao da sam neplanirano prešla neki izmišljeni prag starosti, u utorak, bez ikakvog upozorenja. I šta ćemo sad?
View this post on Instagram
Iskreno, pojma nemam. Nije kao da se dogodilo nešto revolucinarno, svi mi starimo. Ali, prva seda je nekako tako “zvanična”. Prva seda je prvi vesnik činjenice da starimo i da je to nešto što ne možemo, niti bi trebalo da izbegnemo. Sada je definitivno istina da imam 28 godina, da se bliži moj 29. rođendan i da samim tim, kao što bake kažu, “ulazim u tridesetu”. Ah, tridesete. Oduvek sam bila bebica u društvu, među svojom starijom braćom i starijim prijateljima, koje sam ispratila u tridesete kao vesela dvadesetogodišnjakinja, najmlađa od svih. A sada, iako sam najmlađa, nisam više mala – što podjednako začuđuje i njih i mene. Jer ako ja više nisam mala, koliko to oni imaju godina?
Jednom od najboljih prijatelja poslala sam sled poruka sledeće sadržine:
nasla sam sedu
prvi put u zivotu
jel to znaci da zvanicno nemam vise
22 godine i kako je to moguce?
I zaista to mislim. Trenutno sam u periodu života kada se osećam najbolje što sam se ikada osećala. Volim svoju zrelost, dobro poznajem sebe, planiram selidbu, nisam nesnađena kao što sam bila u mlađim danima, spremna sam da osvojim svet. Ali, svet je lakše osvojiti sa dvadeset dve, čini mi se. Jer mi danas nedostaje te bezbrižnosti i osećaja da imam toliko mnogo vremena pred sobom – što moja prva seda tiho potvrđuje.
