Uvek nešto čekam kako bih krenula bilo šta i uvek imam neki odgovor, koji nije savršen, ali za mene dovoljno dobar. Čekam lepše vreme da počnem da treniram, kad ono dođe, čekam da uzmem odmor, pa se onda nešto desi, jer je život nepredvidiv i onda čekam da to prođe. Čekam da putujem više kad budem imala više novca, čitaću više knjiga kad budem imala više vremena. Uvek čekam nešto.
I kad uđem u dubinu, shvatim da čekam neku bolju sebe, da zamišljam idealnu verziju koja će raditi sve ono što sad želim da radim, jer sad nisam dovoljno dobra da uopšte krenem, odnosno situacija nije dovoljno dobra.
View this post on Instagram
Sebi sam dala slobodu da to nazovem situacioni perfekcionizam. Dakle, ako nije lepo vreme, ako okolnosti nisu savršene, ja raspoložena, ako se zvezde nisu osmehnule, neću nešto ni da započinjem. I znam da to nije način da se živi, ali eto… živim i čekam.
Sve to mnogo podseća na Samuela Becketta i na Čekajući Godoa, a Godo je ta neka savršena ja. I volela bih da sam uporna u nekim drugim stvarima kao što sam u tom čekanju.
Znam, mnogi će reći, samo uradi to, živi život kakav želiš. Istovremeno jeste tako lako, ali je i izuzetno komplikovano. Kada si naviknuta na to da zamišljaš petsto najgorih scenarija u sekundi, da zamisliš sve moguće komplikacije koje se u 90% posto slučajeva neće ni desiti, samo se ukočiš i u tvojoj glavi nije just do it.
Zapravo i odlučim se na to da nešto uradim kada ne dam sebi prostora da o tome razmišljam, jer ako počnem, nastaće tečka borba u kojoj moj um koji previše razmišlja i koji je anksiozan uvek pobedi.
View this post on Instagram
Zato hoću da poručim kome god da čeka, da će ostati da čeka sve dok sebi daje da čeka. To jest, čekanje produžava čekanje. I čekanje jeste vrsta zavisnosti, jer kad jednom počneš da čekaš nikad nećeš dočekati.
U ovom slučaju nemoj da slušaš ono: ko čeka taj dočeka, pre je – čekaj me, ja nikada neću doći. Nikada neće sve biti savršeno i uvek će ti se nešto dešavati u životu i nećeš imati dovoljno vremena, bićeš umorna. Ali, tada se seti onog osećaja kad uradiš to što si baš htela, a stalno si odlagala.
Seti se tog trenutka ponosa kada pređeš svoju granicu komfora i znaš da si na početku puta koji si ti odabrala. Koliko god da je teško to što si odabrala, najbolji je taj osećaj, kada znaš da ti dan nije prošao uzalud. Naravno, ok je da prođu neki dani i da ne budeš produktivna, ali kada previše vremena prođe, a ti ne radiš to šta želiš i stalno čekaš da se za to stvore idealni uslovi, postaćeš jedna tužna osoba koja sebe ograničava. Znam dobro o čemu pričam.
A lek za čekanje je samo jedan, odustajanje od čekanja. I nemoj da čekaš da odustaneš od čekanja, opet, znam o čemu pričam. Ne postoje svi oni krindž natpisi za džabe, kao što je Najbolji trenutak je uvek sad, jer to je zaista istina.
Naslovna fotografija: instagram.com/emperiance
Jovana Petković
