Zašto očekujemo lažnu skromnost, poniznost i zahvalnost za svoje postupke od žena? Zašto očekujemo da one ispune naša očekivanja i viziju njih samih? Zašto se vređamo ako žene koje možda čak i ne poznajemo rade suprotno od onoga što mi smatramo ispravnim? Ko nam je to dao za pravo?
View this post on Instagram
Kao žena, moram priznati da se često pitam zašto se toliki deo mog života odigrava u tuđim očima – bez obzira na to koliko se ja trudila da budem samostalna i da se ne osvrćem na komentare koje nisam tražila. Kada sam raskinula sa dečkom, bilo je bliskih ljudi koji nisu razumeli zašto sam to uradila i zašto mu nisam oprostila, iako su znali da me je varao i da sam bila nesrećna. Kada sam odlučila da promenim karijerni poziv nakon fakulteta, jer sam otkrila da imam druga interesovanja kojima želim da se posvetim – mojoj porodici bilo je teško da me podrži i razume. Mislili su da grešim i bili protiv moje odluke. Kada sam odlučila da se preselim, isto. Kada sam prestala aktivno da tražim partnera po svaku cenu, jer nisam spremna da se zadovoljnim manjim od onoga što sebi želim, osećala sam osudu. Previše sam izbirljiva govorili su, trebalo bi da smanjim očekivanja, niko nije savršen… uvek isti saveti, od istih ljudi, nezadovoljnih svojim izborima – koji me teraju da ih ponavljam. A zašto bih? Zašto imaju potrebu da se ispreče na putu mojim željama? Zar im smeta to što znam šta želim? Izgleda da, da.
Nažalost, na osude i nerazumevanje nailazila sam kako kod muškaraca, tako i kod žena. Ukoliko se nisam uklapala u njihovu nesrećnu sliku sveta, morala i ideja o životu – smatrali su da grešim. Umesto da me pogledaju, ugledaju se na mene i sami naprave promenu ka svojoj sreći, oni su pokušali da me povuku na dole, do sebe. Iz nekog razloga, sama činjenica da sam žena koja zna šta zaslužuje i želi, bila im je kao trn u oku. Smatrali bi da sam uobražena, da mislim da sam bolja nego što jesam, da sam pretenciozna. Dali su sebi za pravo da se postave kao sudija mog života, ne shvatajući da imam svo pravo ovog sveta da volim sebe i gradim svoj život po svojim merilima. Jer, tuđa mišljenja ne definišu ono što ja jesam. Samo ja mogu o tome da odlučujem – i to bi svako od nas trebalo da primeni.
View this post on Instagram
“Spuštanjem” drugih žena niko od nas ne dobija ništa pozitivno. Nema potrebe da se igramo boga i osuđujemo izbore žena koje su konačno našle svoju sreću. Žena koje su možda prošle kroz sito i rešeto da bi došle do toga da vrate osmeh na svoje lice, da se ponovo osećaju dobro u svojoj koži, da blistaju i uživaju u životu. Umesto da od njih nešto nauči, društvo ih osuđuje – što mnogo više govori o njima samima. Nikada ne možete da znate nečiju životnu priču dok se ne stavite u njihove cipele. Mnoge žene veliki deo svog života upravo zbog straha od osuda i postavljenih očekivanja provedu prihvatajući svoju nesreću i žrtvuju se zarad dece, porodice, partnera… i tek u kasnim godinama odluče se na drastični korak vrednovanja sebe. Zato, ako upoznate samu, razvedenu, ženu u novoj vezi, u novoj poslovnoj ulozi, prvo se zapitajte šta je sve ona to žrtvovala pre nego što je konačno dopustila sebi da živi život koji želi.
Ukoliko želimo da iskoračimo iz patrijarhata i prestanemo ženu da posmatramo samo kroz njene mnogobrojne, uslužne uluge kao što su supruga, ćerka, majka, sestra, domaćica, radnica… moramo naučiti da poštujemo ženske izbore bez osude. Sve ono što želimo i dopuštamo sebi, da prihvatimo da možda žele i drugi. Tada ćemo zaista razumeti jednakost i kreirati bolji i zdraviji svet budućnosti.
Naslovna fotografija: instagram.com/atyourtaste
Jovana Pantić
