Toksična pozitivnost je uverenje da bez obzira koliko strašna ili teška situacija bila, morate zadržati pozitivan način razmišljanja, morate „držati glavu gore“ i fokusirati se na ono dobro i pozitivno. Morate pristupiti životu samo sa dobrim vibracijama. Iako je pola toga tačno (deo koji se odnosi na optimizam, koji može biti ključan za vaše blagostanje), ostala polovina postaje toksična kada pokušavate da se oduprete neželjenim osećanjima (umesto da ih prihvatite), da potisnete i zatrpate tugu, ljutnju, bespomoćnost, kada željenu pozitivnost praktikujete kao religiju, stalno mantrajući o tome kako je sve dobro i kako ste dobro u trenucima kada svaka ćelija vašeg tela vrišti od bola i frustracije i kada ništa u vama ne može da poveruje u to dobro. Toksična pozitivnost je nasilje nad sobom, koje primenjujete u panici, ne želeći da vidite stvari onakvima kakve jesu.
Toksična pozitivnost je, jednostavno, lažna pozitivnost, koja vas osnažuje jedino u tome da nastavite da lažete sebe i koja, na duže staze, uništava vaše lično blagostanje, kao i sve vaše veze i odnose. Jer, neminovno je da ćete u jednom trenutku ostati „sami protiv svih“, jer će vas svi oko vas posmatrati kao „slučaj“, kao nekog do koga niko ne može da dopre i kome treba pomoć, dok ćete vi sve njih videti kao neprijatelje, koji žele da naruše vašu homeostazu, koji vas ne razumeju i imaju nešto protiv vas.
View this post on Instagram
Da biste razlikovali toksičnu pozitivnost od perspektive optimizma, u kome očekujete dobre ishode, radeći najbolje što možete, čekirajte ove simptome:
Skrivanje pravih osećanja iz straha od toga šta će drugi misliti, ili iz stida pred drugima.
Ignorisanje emocija koje su vam neprijatne i neprihvatljive, da biste mogli da nastavite sa svojim životom, neuznemireni.
Minimiziranje svake neprijatnosti uz pomoć afirmacija i pozitivnog samogovora – umirujući sebe, nastojite da zaboravite i poništite realnu situaciju u kojoj se nalazite.
Poništavanje sopstvenih i tuđih emocija, tako što uvek pomislite „dobro je ovako kako je, jer stvari mogu biti i gore“.
Odbacivanje osećanja povezanih sa razočaranjem, tugom, gubitkom, uz pomoć racionalizacije („to je ono što jeste“ i „to je tako“).
Stid zbog bilo kakvih negativnih osećanja, koji vas tera da uvek pokazujete osmeh, kao da ne osećate nikada ništa, osim radosti.
Postiđivanje drugih kada izražavaju sopstvena negativna osećanja.
Potiskivanje osećanja može da naruši fizičko i mentalno zdravlje. Emocionalni teret „skladišti“ se u našim srcima i iskazuje kroz povećani krvni pritsak, povećan broj otkucaja i druge zdravstvene rizike. Ako se pretvaramo da će simptomi bolesti sami nestati, možemo propustiti priliku za rano lečenje i produžavanje života. Kao i fizičke bolesti, negativne emocije neće same od sebe nestati. One mogu mirovati ispod površine svesti, gde nastavljaju svoj toksični proces i pre ili kasnije će negde „izbiti“. Ako provodimo dane pretvarajući se i ponašajući se kao da je sve u redu, večeri bismo mogli provoditi „istresajući“ se na onima koji su nam najpotrebniji u životu, na našim partnerima, deci, članovima porodice.
Skrivajući emocije, negujemo stid. Na skali frekvencija ljudskih osećanja, stid ima najnižu frekvenciju – to je osećanje koje nas najviše unižava u našoj ljudskosti. Kada ga potiskujemo, to je kao da boksujemo sebe iznutra, kao da trpimo udarce protiv kojih smo se anestezirali, ali koji svakako ostavljaju posledice i nanose veliku štetu. Možemo se stideti zbog svoje anksioznosti, tuge, zbunjenosti, a jedini način za izlaženje iz tog emotivnog zatvora je da prihvatimo svoja osećanja, da ih iskusimo i proživimo i pronađemo načine da radimo sa njima.
View this post on Instagram
Ako ne dozvoljavamo sebi da budemo iskreni u vezi sa onim što osećamo, ili ne dozvoljavamo drugima da komotno dele svoja autentična osećanja, žrtvujemo istinsku intimnost i prisiljavamo odnose da ostanu na površini, ne dostižući nikada pravi, kvalitet iskrenosti i autentičnosti.
Ono što radite drugima može biti veoma štetno. Možda ignorišete ono što doživljavaju, uveravajući ih da ne treba da „drame“ i da moraju da se usredsrede na ono dobro, prelazeći preko onog lošeg, kao da ne postoji. Možete ignorisati i umanjivati značaj njihovih osećanja (jer je vama neprijatno da se suočavate sa tim osećanjima), verujući da svi treba da praktikuju pozitivnost, kao lek (anestetik) protiv tuge i bola i uopšte, svakog preteranog i uznemirujućeg osećanja. Na ovaj način ćete se neminovno suočiti sa potpunim neuspehom u komunikaciji, jer je za negovanje odnosa potrebna iskrenost, empatija i razumevanje, a vi bliskim ljudima sve to uskraćujete, nudeći im umesto toga, lažnu pozitivnost, pritom narušavajući njihovo samopoštovanje.
Pretvaranje da loše stvari ne postoje, neće zaustaviti zlostavljanje koje doživljavate (ili bilo koji loš i neodgovarajući tretman kome ste izloženi) ili koje doživljava neko do koga vam je stalo, neće sprečiti pogoršanje simptoma neke bolesti i neće dozvoliti drugima da budu iskreni i otvoreni sa vama, na način koji omogućava kvalitetnu razmenu i komunikaciju na svim nivoima.
Da bi se toksična pozitivnost neutralisala, potrebno je preoblikovanje perspektive i načina razmišljanja, vežbanje odgovora koji prevazilaze toksično pozitivne floskule i pravljenje prostora za autentičnu komunikaciju.
View this post on Instagram
Preformulacija misli i odgovora
Umesto „nemoj da brineš, opusti se, budi srećan“ pokušajte sa „vidim da si pod stresom, mogu li da učinim nešto da ti pomognem“.
Umesto „neuspeh nije opcija“ pokušajte sa „znam da je neuspeh težak, ali on je deo učenja i rasta“.
Umesto „ako mogu ja, možeš i ti“ pokušajte „iskustva su različita, svako treba da pronađe način na koji nešto radi i ono što mu odgovara“.
Nećemo vas uveravati da „vežbanje dovodi do savršenstva“ jer je to još jedan primer toksične pozitivnosti koju pokušavamo da preoblikujemo. Ali, praksa svakako olakšava promenu (proširenje) perspektive i pronalaženje načina da budemo iskreni i otovreni u svojim odnosima sa sobom, sa drugima i sa svime na ovom svetu.
Naslovna fotografija: instagram.com/paola_cossentino
Brankica Milošević
