Svi mi smo kao mali voleli da šaramo, igramo se bojama i sa ponosom predstavljamo svoja umetnička dela našim roditeljima. Sva deca, većina bar, prosto uživaju u crtanju, a izuzetak nije ni mala Australijanka Alita Andre (Aelita Andre) koja se od svojih vršnjaka širom sveta jedino razlikuje po tome što je nadaleko poznata. Dvadeset i petog juna, u galeriji “Agora” na Menhetnu, završava se njena prva samostalna izložba “Čudo boja”, koja je na jednom mestu okupila mnogobrojne ljubitelje apstraktne umetnosti. Imali su samo reči hvale za malu umetnicu.
Neko provede čitav život tražeći sebe, u bezuspešnom pokušaju da otkrije svoju pravu vokaciju, dok drugi, kao Alita Andre, nisu još ni iz pelena izašli kako treba, a već su znali ko su i šta su. Njeni roditelji, otac Majkl Andre (Michael Andre), takođe slikar, i majka Nika Kalašnjikova (Nikka Kalshnikova), fotograf po profesiji, kažu da je njihova mezimica počela da slika u uzrastu od samo dvadeset meseci, koristeći uglavnom akrilne boje. U njenim radovima prepoznali su talenat, i odlučili da ih ponude lokalnoj galeriji kada joj je bilo samo dve godine, ne rekavši galeristi Marku Džejmisonu (Mark Jamieson) ko je autor. Zahvaljujući njegovoj odluci da organizuje izložbu, mlada umetnica počinje da stiče prvu popularnost, a njene slike postaju pravi hit.
Ubrzo se, zahvaljujući upornosti roditelja, ali i neospornom talentu mlade Alite sa kojim se možda mnogi neće složiti, pokreće medijska mašina koja će uvući u svoj haotični vrtlog dvogodišnju devojčicu. Majkl i Nika podržavaju u potpunosti svoju jedinicu, radeći na njenom promovisanju, ne samo putem štampe i televizije, već i preko Interneta. Posvetili su joj i web stranicu, a na Youtube-u možete naći i mnogobrojne video klipove koji predstavljaju baby-umetnicu u kreativnom zanosu. Nakon brojnih reportaža i novinskih tekstova o neobičnoj Australijanki, svet se upoznao sa njenom umetnošću koju mnogi kritičari porede sa delima velikana kalibra Pabla Pikasa (Pablo Picasso) i Salvadora Dalija (Salvador Dali). Njeni radovi bili su izloženi u mnogim galerijama širom sveta pre nego što su dospeti u Njujork. Od dvadeset i četri platna kojima publika može da se divi u galeriji “Agora”, prodato je čak njih devet, i to po cenama koje stižu i do sume od 9.900 dolara po slici. Ipak, do sada najskuplje delo, koje je u Hong Kongu prodato po neverovatnoj ceni od 24.000 dolara, ostaje Alitina slika ruske svemirske stanice “Mir”.
Većina slikara se čitavog života bori da pokaže koliko vredi, dok je to, još iz prvog poteza, pošlo za rukom jednoj klincezi koja je već prava mala celibrity u svetu likovne umetnosti, a ima samo četiri godine. Šta je to što malu Australijanku čini tako posebnom? Kada pogledate njene slike, ako ste potpuni laik, neće izostati komentari poput: “To mogu i ja! Prosto k’o pasulj! Prosulo dete boje, malo se šetkalo stopalima po njima, ništa posebno.” S druge strane, postoje kompetentni ljudi, poznati kritičari koji se u umetnost razumeju bolje nego svi mi zajedno, a oni za Alitine radove imaju samo reči hvale. Porede je sa velikanima svetske umetnosti kao što su već pomenuti Pikaso i Dali, ali i sa Džeksonom Polokom (Jackson Pollock) kojem mnogi poručuju da je došlo vreme da se “penzioniše”. Kažu da Alitina dela odišu ekspresivnom energijom, da su puna života i da, što ih duže posmatrate, izazivaju radost u vama. Australijski kritičar umetnosti i profesor na Univerzitetu Monah Robert Nelson kaže da je “Alitina umetnost protivotrov opresivnim očekivanjima zapadnog slikarstva.” Britanski “Gardijan” kaže da su njeni abstraktni radovi puni života, pokreta i neverovatnih boja, dok joj je BBC, kada je punila dve godine i puštala svoje prve velike likovne korake, još onda čestitao na velikim dostignućima na polju umetnosti.
Ne izostaju ni oni, nazovimo ih nevernim Tomama, i kojima ćemo ipak dati reč, a koji u maloj Aliti vide sasvim običnu devojčicu čiju su umetničku slavu naduli pre svega njeni roditelji, a onda i mediji koji su joj pružili previše pažnje. Ako uzmemo u obzir činjenicu da su Alitini roditelji takođe umetnici, i da je devojčica od malih nogu zakoračila u svet boja, četkica i platna, postoji realna sumnja, koju ne možemo zanemariti, da je “zvezda” kreirana, baš kao i marketing koji je prati, do najsitnijih detalja. Ne bi bio prvi put da roditelji na svoju decu projektuju sopstvene snove, ponekad čak neostvarene, ili bar ne u toj meri koju su želeli, pa zašto to ne bi bio i Alitin slučaj? Kažu da decu ipak treba pustiti da budu deca, da uživaju u svojim igrarijama, i ne prenositi na njih naše želje, pa čak iako ostvarenjem tih snova možemo dobro zaraditi. Novac je, složićete se sa mnom, jedan od faktora koji ne smemo zanemariti u ovoj priči jer je Alita do sada zaradila velike svote novca za svoje mlade godinice. Neverne Tome bi još dodale da Alita nije ni prvo ni poslednje dete koje voli da se igra sa bojama, mnoga deca to rade, a i vaša su sigurno, ali da li je zaista možemo nazvati čudom od deteta? Poznati slikar Pikaso bi verovatno stao u odbranu svoje buduće naslednice, a u prilog tome možemo da citiramo jednu od njegovih poznatijih rečenica: “Bile su mi potrebne četiri godine da naslikam Rafaela, i čitav život da bih slikao kao dete.”
Alita Andre, četvorogodišnja devojčica iz Australije, najmlađa je umetnica čije su slike, uglavnom rađene akrilnim bojama, već osvojile mnogobrojnu publiku širom sveta. Kritičari je porede sa legendama likovne umetnosti kao što su Pikaso, Dali i Polok. Poznata je ne samo u rodnoj Australiji, već i u Evropi, Aziji i Americi gde ovih dana, u Njujorku, zatvara svoju prvu samostalnu izložbu koja je privukla veliku pažnju kako domaćih tako i svetskih medija. Razigrana i šarena apstraktna dela urađena na velikim platnima i često ukrašena dečijim igračkama, oduševila su građane i posetioce “Velike Jabuke”. Nekima se to što ona radi veoma sviđa, drugima ne, ali zna se, o ukusima ne vredi raspravljati. Alita Andre ne mari za to, ona uživa u svojim igrarijama sa bojama, pevuši i kreira. Talenta, morate priznati, ima, a i dara. O tome da li je to što ona radi zaista umetnost, ili je samo dobro marketinški potkovana, nećemo sada. Pokazaće vreme. Možemo samo da joj poželimo sreću i uspeh u daljem radu, ali uz opomenu da nikad ne zaboravi da je ipak dete. Na deci svet ostaje.
Emina Ristović za sebe kaže da je večiti nostalgičar i pisac u pokušaju. Reči su njena igračka bez kojih ne može i od kojih je, jednog dana, pre dve godine, nastao roman prvenac “Balkanski virus”. Ne može bez Italije, koja je njen dom već 11 godina, porodice i prijatelja raštrkanih svugda po svetu. U slobodno vreme vodi svoj multi-cultural blog From Italy With Love.
