Još uvek čuvam poruku iz buketa na kojima si, kopirajući Kapora, ostavio jasnu poruku: Mnogo se praviš važna! I valjda smo upravo između tih međusobnih nadmetanja ko će prema kome da ispadne veći šmeker stvorili gard sve dok jednog dana nismo shvatili da smo na suprotnim stranama. Ti si znao sa kakvom ženom ulaziš u krevet, moj CV si dobio na tacni, a na njemu su bila jasno napisana pravila. I ono najvažnije pravilo koje smo uvek jedno drugom ponavljali, “ko izda pizda”, postalo je predmet naše sprdnje, a nije smelo tako da se dogodi.
Прикажи ову објаву у апликацији Instagram
“Hoćeš revanš?” ponavljali smo jedno drugom u nedogled, dok na samom kraju nismo zaista počeli da se revanširamo, za poglede, poruke, izlaske, dodire, dok jedno drugom nismo počeli da prigovaramo za sasvim obične stvari. “Lepo mirišeš, a za koga se to parfemišeš?” I svi drugi načini da na savršen način odbijete osobu koju volite. A nije tako bilo na početku, barem ne na našem. Voleo si da pratiš moj miris od kuhinje do sobe, grlio si me čvrsto i spavao u mom zagrljaju. Bili smo ogoljeni, a stidljivi, pred istim ciljevima. Imali smo uvežbanu taktiku da odbranimo jedno drugo, pa smo kao u stranim, loše režiranim filmovima čuvali jedno drugom leđa. A, opet, bez obzira na sve što se dogodilo, vratim se često tom danu i toj poruci iz buketa, tom vinu i plesu i tvojim ramenima. Vratim se osećaju opijenosti od strasti i odbacivanju straha ali i istine. I kad ponovo, po zna koji put doživim taj dan, ja se pitam samo jedno – zar je zaista moralo ovako da bude?
U visokim potpeticama šetam Skadarlijom, zovem muzičare da još jednom zasviraju tu pesmu, a ti, onako kako samo ti umeš, posmatraš moju ludost i čašćavaš ih. Ma nek sviraju do zore! Te noći sam shvatila da te volim, najviše tvoj osmeh i način na koji me gledaš. Širiš ruke visoko ka nebu, a ja se uvijam oko tebe i pevam, i sve je moglo da bude samo pesma, ali nama to nije bilo dovoljno. Želeli smo glasniju muziku i tužne pesme, želeli smo da pevaju kao da ih sluša na stotine ljudi, a ne dve duše. Mi nismo čuli jedno drugo od buke, mrštili smo se na pesmu koju ovaj drugi poruči, mi smo gubili nas, mi smo prestali da budemo mi.
View this post on Instagram
Još uvek pamtim trenutak, žuriš da se pokloniš publici jer se cvećara zatvara. Greškom kupuješ ljiljan na koji sam alergična, pišeš poruku brzinom svetlosti dok te čekam na uglu, onom našem kod Narodnog. Prigovaram ti jer si publici rekao “hvala”. Iz mene izvire gordost jer smatram da je naš poziv ipak nešto uzvišeno, dok ti želiš da rasteš do skromnosti. Pružaš mi buket, kao da sam ja upravo imala premijeru, ne zameram jer je ljiljan, ali te molim da ga poneseš do stana jer želim da pored tebe skakućem i ispitujem te o osećaju koji si doživeo na sceni, preklinjem da uzmemo picu kod Bucka i jedemo usput. Krupnim koracima od pozorišta do stana, nas dvoje, cveće na koje sam alergična i četiri parčeta pice sa goveđom, dok u glavi još uvek odzvanja aplauz, pratim te dok pričaš, pa zastanem da se zagrlimo. Koliko je sve bilo jednostavno. Koliko je malo potrebno da čovek bude zaljubljen u tvoju dušu. “Dan je zaljubljenih”, progunđao si, “svakog dana”.
Baš u tom trenutku, iz buketa ispada poruka koju želiš da pročitam svaki put kad budem tužna, “Mnogo se praviš važna”, kao stimulans i ohrabrenje. Kao podsetnik da sve može da prestane u trenu, ali čak i da se to dogodi ne smem da zaboravim da sam važna.
I zaista je tako, i mnogo puta je dokazano da sve može da prođe, osim kad te voli umetnik…
Pročitajte i ovo: Podkasti pomoću kojih ćete manifestovati srodnu dušu
Naslovna fotografija: instagram.com/elenmil
Dragana Stojanović
