Naša sagovornica je Hristina Cvetinčanin Knežević, sociološkinja, novinarka, istraživačica i osnivačica Instagram profila “Feminizam iz teretane”. Sa Hristinom smo razgovarali o tome kako je došla na ideju da kreira stranicu koja se tiče specifično telesnosti i treninga u domenu feminizma, na koji način možemo da osnažimo i prihvatimo sebe kroz jačanje tela. Isto tako, saznajte šta podrazumeva termin “body neutrality”, zajedno sa drugim interesantnim detaljima koje nam je otkrila.
Za početak, kako si? Šta sebi i ženama u Srbiji želiš u 2023. godini?
Hvala na pitanju! Osećam se odmorno, buntovno i spremno za nove pobede. I to je upravo i ono što želim i drugim ženama u godini ispred nas – da osvestimo šta nam smeta, i da konstruktivno usmerimo ljutnju da svoj život uzmemo u svoje ruke. Da se borimo i izborimo da budemo glasne, da se naš glas čuje, i, na prvom mestu, da budemo bezbedne.
Stojiš iza Instagram profila “Feminizam iz teretane”. Kako si došla na ideju ove stranice, šta te je navelo da je osnuješ?
Osnovala sam je iz veoma sebičnih razloga – želela sam da napravim platformu koja mi je bila potrebna kad sam uplivavala u talase feminizma i u vode treninga pre mnogo godina. Iako danas postoji niz feminističkih stranica na mrežama u regionu, retko koja se dotiče pitanja telesnosti i treninga. Feminizam nije samo teorija, feminizam je naša svakodnevna praksa, a, na prvom mestu, to kako se odnosimo prema sebi, kao ženi, a potom i prema drugim ženama u našoj okolini. Zbog toga na stranici obrađujem mahom “svakodnevne” feminističke teme, poput odnosa prema postpartum telu ili vrstama različitih nasilnika sa kojima se susrećemo u digitalnom prostoru, na internetu, dok se teorije dotičem relativno retko, i to obično ukazujući na biografije nekih fenomenalnih žena.
Isto tako, stranice koje se bave pitanjem treninga, to čine, pa slobodno mogu reći, i antifeministički i antiženski, promovišući ideju da je vrednost bilo koje devojke ili žene srazmerna tome koliko se njeno telo uklapa u idealni tip tela. Dodatno, načini postizanja tog nemogućeg ideala tela – restriktivne dijete i izgladnjivanje, opsesivno i često svakodnevno vežbanje i konstantna opsednutost unosom hrane, treninzima koji ne smeju da se preskaču i koji služe kao “iskupljenje” za obroke, i odrazom u ogledalu, koji nam diktira koliko se dobro osećamo u vezi sebe, i te kako imaju negativne posledice na fizičko i psihičko zdravlje žena, devojaka, pa i devojčica. Zbog toga je mentalno zdravlje još jedna tema koju često obrađujem.
Kome je namenjen feminizam iz teretane? Da li i muškarci prate tvoju stranicu i u kom procentu?
Namenjen je svima koje zanima feminizam, rodna ravnopravnost, i koji i koje veruju u ideju da je svaka od nas mnogo više od njenog tela, ali i da istovremeno zaslužuje da se u svom telu oseća dobro. U tom smislu, naravno da stranicu više prate devojke i žene, ali momci i muškarci su takođe tu, i važni su saveznici u borbi za ravnopravnost.
Kome smetaju jake žene?
Jake žene smetaju isključivo onima koji sumnjaju u svoju sopstvenu snagu.
Na koji način možemo osnažiti i prihvatiti sebe kroz jačanje tela i izgradnju odnosa prema svom telu?
Na prvom mestu, trening koji se bazira na feminističkim principima nam pomaže da se sa svojim telom povežemo kao integralnim delom sebe. Iako ovo možda zvuči podrazumevajuće i zdravorazumski, to često nije tako – od malih nogu smo učene da između nas i naših tela postoji barijera. Šta to znači, povezati se sa telom? To znači da znamo da osluškujemo potrebe svog tela, da poštujemo njegove granice, da mu damo pokret koji mu je potreban u tom trenutku i da uživamo u celom procesu, fokusirajući se na ono što naše telo može, a ne na to kako izgleda. Kad ovo naučimo da radimo, kad to počne da nam se dešava prirodno, bez prethodnog razmišljanja, iz teretane se preliva i na sve druge oblasti našeg života.
Drugim rečima, na ličnom nivou, osnaživanjem svog tela, ukoliko to uradimo kako treba, na način da telo vidimo kao deo sebe, neraskidivo povezan sa svakim aspektom nas, osnažujemo i druge delove sebe. Učimo da komuniciramo, da postavljamo granice, da poštujemo granice, i da budemo svesne procesa, i u odnosu sa sobom, ali i u odnosu sa drugima. Na političkom nivou, mada je lično uvek političko, sve ovo što sam navela – preispitivanje naših granica, svođenje tela na objekat za gledanje, na nešto što nije deo nas, barem ne deo koji volimo i prihvatamo, to su sve elementi kulture u kojoj smo odrastale i koju i danas živimo, a koju ovakvim ličnim ponašanjem dovodimo u pitanje.
Kada govorimo o telesnom, često se fokusiramo na razlike između “muških i ženskih” tela. Zato bih volela da nam otkriješ šta podrazumeva termin body neutrality?
Razlika kojom se bavim je ona koja je društveno nametnuta, u smislu da su ženska tela pod oštrijim nadzorom od muških. Od žena se očekuje da njihova tela pre svega budu prijatna za gledanje, privlačna, neretko i seksualizovana, da budu određene veličine, da budu obučena na određen način; od žena očekujemo da budu našminkane, perfektno isfrizirane, lepo i, manje ili više, suptilno seksi obučene, da se smeju, i ukoliko prekršimo neko od ovih pravila, bivamo sankcionisane.
Uklapanje u trenutni ideal lepote de fakto dovodi do određenih privilegija u ovom društvu, ali, nažalost, i do većem stepenu izloženosti nasilja, jer iako naša tela jesu naša, u ovom konceptu su ona tu za druge. Da drugi u njima uživaju vizuelno, fizički, ali i da služe državi, u smislu rađanja. Za ženu je bitno da se “ostvari kao majka”, ali ne praštamo ako se majčinstvo na njenom telu vidi.
E baš zbog ovoga biram pristup telesne neutralnosti, jer on telo ne vidi kao objekat, već kao nas, i kao deo nas. Telo nema neku svoju unutrašnju vrednost, ono nije tu da privlači odobravajuće poglede drugih ljudi, nego da nas nosi kroz život, ali i da sa njim uživamo u životu.
Mnoge žene koje su doživele i preživele iskustvo nasilja, bore se sa osećajem slabosti u svakom smislu. Na koji način one mogu povratiti svoje telo treningom? Koji iskustveni savet bi im pružila?
Ova tema mi je veoma lična, s obzirom na činjenicu da sam i sama promenila pristup treningu i propustila ga kroz prizmu feminističkog pristupa nakon što sam preživela nasilje. Kada se to desilo, sa jedne strane sam bila veoma ljuta na svoje telo, jer je to “dozvolilo”, a sa druge sam se osećala vrlo fizički slabo, što se to uopšte desilo. Iako sam uspela da spasim svoj život, da se odbranim, nisam videla snagu, videla sam samo slabost, koja zapravo nije ni postojala, već sam učena da je žena, njeno telo = slabost.
Kada sam krenula sa feminističkim trenizima, treninzima čiji je cilj jačanje tela, a ne njegovo smanjivanje i uklapanje u tuđe ideale, shvatila sam koliko je to telo zapravo jako. Učeći svoju fizičku snagu, shvatila sam i koliko sam zapravo mentalno jaka, i to u smislu da kažem NE i da postavim granice. Kada pričamo o telu, pogotovo ženskom telu, nemoguće je da ne pričamo o granicama.
Iako sam svoje iskustvo ovom prilikom svela u nekoliko rečenica, važno mi je da naglasim da je u pitanju bio proces, i to višegodišnji, i da svaka od nas u njemu ima svoj tempo, ali je ključno da u njemu uživamo, da nađemo fizičku aktivnost koja nas ne samo jača, nego nam i prija.
Zašto je važno promeniti narativ u kojem se u medijima predstavlja nasilje nad ženama i šta činiš kao članica grupe “Novinarke protiv nasilja nad ženama” po tom pitanju?
Mediji imaju informativnu funkciju – da nas obaveste šta se u svetu oko nas dešava. Ali, istovremeno, mediji učestvuju i u nečemu što se naziva kreiranje narativa, ponavljajući određene vrednosne modele. Na doktorskim studijama sam imala priliku da učestvujem u Global Media Monitoring Projectu, čiji je cilj da prikaže, na primeru jednog dana, kako mediji izveštavaju o ženama. Ono što se već godinama ponavlja je model izveštavanja o ženama kao o zabavljačicama, na primer, pevačicama i glumicama, kao o domaćicama, što imamo priliku da vidimo i na televiziji, u programima koji promovišu sto i jedan način da skinemo fleku, ali i kao o žrtvama nasilja. Kada je reč o izveštavanju o ženama koje prežive nasilje, pored toga što se direktno često dovodi u pitanje njihova bezbednost, tako što se otkrivaju njihovi lični podaci, takođe se i dalje suviše često izveštava na način da se krivica za nasilje traži u njima, a za nasilnike se iznalaze opravdanja, čak i kada su u pitanju ubistva, femicidi, čak i kada se nasilje vrši nad devojčicama.
Ideja koja stoji iza “Novinarki” je da pratimo kako mediji izveštavaju, i u kojoj meri poštuju smernice koje smo napravile. Posle nekoliko godina postojanja grupe, primećujemo pomak, što nam govori da radimo pravu stvar.
Sigurni smo da se kao žena koja javno govori o pravima žena susrećeš sa digitalnim nasiljem i negativnim komentarima? Kako uspevaš da istraješ i da li pronalaziš podršku u drugim ženama koje se bave istom tematikom?
S obzirom na to da sam ženskim aktivizmom prvo počela da se bavim u fizičkom prostoru, pa tek onda osvajala digitalni, uvrede, pretnje i drugi oblici nasilnog ponašanja nisu nešto novo za mene. Iako se u digitalnom prostoru osećam bezbednije, ako ni zbog čega drugog, onda zato što me niko fizički ne može u trenutku napasti u smislu da iskoči iz ekrana, na internetu postojim sa svojim imenom i prezimenom, do mene nije teško doći u fizičkom svetu, te realna opasnost od nasilja uvek postoji. Međutim, to mi ne guši glas, naprotiv, čini da budem još glasnija. Zbog toga se i u akademskom radu, u svom doktoratu, bavim temom nasilja prema ženama u digitalnom prostoru, a stranicu Feminizam iz teretane koristim kao prostor za edukaciju žena o različitim online nasilnicima.
Podršku imam, i fizičku, od strane prijateljica i porodice, ali i digitalnu, od strane drugih influenserki koje se bave sličnim temama i nailaze na slične oblike digitalnog nasilja. Ali, nažalost, to nije dovoljno – i društvene mreže, ali i institucije, i dalje ne reaguju na adekvatan način kad im se obratimo za pomoć zbog pretnji ili proganjanja.
Da li primećuješ pozitivnu promenu u svesti ljudi kada su u pitanju jednakost i ženska prava - u perodu otkad si krenula sa profilom do danas? Šta te motiviše da nastaviš?
Činjenica da profil organski raste, bez plaćenih oglasa, govori u prilog tome da pozitivnog pomaka ima. Najveća motivacija su mi devojčice, devojke i žene koje Feminizam iz teretane prate i koje mi pišu, koje postove komentarišu i dele. Kako se trudim da se bavim feminističkim temama na iskustven način, odnosno, na način da su one relevantne za svakodnevni život svake od nas, poput teme bezbednosti u javnom prostoru, ili, na primer, već pomenutog nasilja na internetu, veoma često delimo lična iskustva, što nas rastužuje, ali i osnažuje, jer znamo da nismo same, niti da je problem u nama. Drugim rečima, kreiramo digitalnu zajednicu i osvajamo svoj prostor u kome se naši glasovi čuju i uvažavaju.
Da li primećuješ da žene često vežbaju ne zbog sebe, već da bi bile poželjne drugima? Na koji način možemo promeniti ovaj mindset i uvesti feminizam u teretane? Zašto je to toliko značajan potez?
U velikoj većini slučajeva, kada krenemo u teretanu prvi put, vežbaćemo ne da se osećamo dobro, već da izgledamo dobro, kao da je drugo uopšte moguće bez ovog prvog. A taj dobar izgled, po pravilu, odnosi se na ono što nam drugi kažu da je dobro, na ideale lepote, koji, ne tako retko, ni ne postoje van digitalnog prostora, zahvaljujući filterima i fotošopu. Svoje fotografije ne fotošopiram, i zato sam veoma srećna što je WANNABE uvažio to i kada je reč o fotografijama koje prate ovaj intervju. I mislim da se upravo tako ovaj mindset i menja – hajde da pričamo o ovim temama i hajde da vidimo da ženska tela postoje u različitim veličinama, oblicima i formama, a da te razlike nikako ne određuju njihovu vrednost. Da vidimo da su bore okej, da su maljice po licu ili rukama okej. Kada fokus pomerimo sa izgleda tela na naš osećaj u njemu, ne samo da uvodimo feminizam u teretane, već živimo naše živote na maksimumu naših kapaciteta.
Pored toga, tu je i ideja da su žene slabiji, a muškarci jači pol, te da ženama nije mesto u teretani, a i ukoliko se izbore za mesto, to će biti u delu sa kardio spravama, kako bi smršale, na stranu što gubitak masnih naslaga uopšte ne funkcioniše ovako. E pa, feministički pristup treningu podrazumeva jačanje, i to jačanje kroz pomeranje teških stvari, poput tegova, jer se sa drugim teškim stvarima susrećemo svakodnevno, i na taj način osvajamo i ovaj tradicionalno shvaćen “muški” prostor.
Čime bi motivisala žene da krenu sa redovnim treninzima? Kada bi imala samo jednu stvar da im kažeš kako bi ih ubedila - koja bi to stvar bila?
Vežbaj zbog sebe. Jaka žena koja ćeš postati će ti – za 10, 20 ili 50 godina – biti vrlo zahvalna.
Fotografije: WANNABE Media
Pitanja: Jovana Pantić
