Leto je ono doba godine kada svoju pažnju skrećemo (bar mi zimogrožljivi) sa toga kako da opstanemo i stignemo u toplo, na ono što volimo. Tako ljudi u Beogradu leti stalno negde odlaze. I to je lepo. Jedino tokom tih vrelih meseci možeš da osetiš migracije, kretanje, život. Nešto teče kroz ovaj grad. Teku ljudi. Mi što volimo da putujemo u septembru, imamo priliku da ih sve pomno posmatramo u kretanjima. To posmatranje donosi veliku gomilu zaključaka pred nas. Najpre, shvatiš koliko dijametralnih suprotnosti nalaziš u ovom gradu a koliko se one zapravo dopunjuju.
Prva opozicija – neprirodno i prirodno. Ono što je neprirodno, jeste spajanje palanačkog i kosmopolitskog mentaliteta u jednom mestu, ne baš velikom. BG preplave oni sjajni, plavokosi stranci sa kačketićima. Konačno i na ovim ulicama čuješ engleski, španski, skandinavske jezike, pa se začudiš i osetiš kao “u belom svetu”.
Kako je super ovaj naš BG! – pomisliš. Onda zađeš iza ćoška i ugledaš nekoliko primeraka endemske vrste – gastarbajteri. U tom trenutku, malo se spustiš na zemlju i shvatiš kako Beograd nije London, Pariz, Berlin, Barselona. Shvatiš i kako je taj neprirodan spoj, tako čudan i donekle groteskan, najprirodnija stvar na svetu.
Druga opozicija, ona meni važnija, jeste između beogradskog leta i mog.
Kao što jedan moj kolega reče, ovde leti cvetaju kreteni. Zato mi i jeste uvek bilo lakše da nađem “zimskog kompanjona” koji će da cvokoće sa mnom, nego letnjeg drugara koji sa mnom može da podeli tu neizmerno kreativnu letnju energiju. Ona možda deluje lepršavo, lagano, nebitno, previše veselo da bismo je ozbiljno shvatili. No, kreativna i pokretačka snaga leta je ogromna. Ona doza energije dovoljna da preguram sve zimske dane, do sledeće doze.
Ipak, malo ko ovu energiju uopšte primećuje, a kamoli koristi. I nije baš kao da je sakrivena u nekom ćoškiću. Leto pruža more novih informacija, hobija, interesantnih pojava u svim oblastima, načina da svoje vreme provedeš najkvalitetnije na svetu. Umesto toga, uhvatim sebe kako se borim sa hordom razularenih mladih ljudi mojih godina, koja ne želi da se pomeri sa svojih stolica, da izađe i iskoristi svoj dan. Ima onih koji ne vole vrućine. Onih kojima je vrhunac provoda sedenje kod kuće i besomučno trošenje limenki (kupljenih pet minuta pre 22h). Ima inadžija koji ne žele da idu nigde. Ima neopredeljenih, koji bi da budu baš svuda.
Nekad pokušam da ih ispratim, sve pomalo. Pomislim da sam možda ja dosadna. Posle samo sat ili dva, nalazim da ne mogu da nađem mesto u koordinatnom sistemu potpune konfuzije, koja njima vlada. Niko ne zna gde bi i šta bi sa sobom. Nezavisno od finansijske ili bilo kakve druge situacije, primetim da se (čast izuzecima) krećem u krugu kreativno neplodnih, mentalno labilnih i životno neopredeljenih osoba. Njihova očekivanja su prevelika. Njihov trud ravan je nuli.
Nakon nekog vremena provedenog u začaranom krugu, shvatam da mu ne pripadam ni kao posmatrač i analitičar. Odlučujem da prestanem da životarim tempom beogradskog leta i da pustim ono moje da me preuzme. Ironično, ovo se dešava prvog hladnog dana posle dužeg toplog talasa.
A kakvo je pa to moje leto? Sasvim posebno a ni po čemu spektakularno.
Tu je pregršt časopisa i knjiga kojima napokon mogu da se posvetim. Tu je poezija koju ponovo počinjem da pišem skoro onoliko koliko je čitam. Pored mene je nekolicina ljudi sa kojom mogu da podelim informacije, priče i interesovanja, u rasponu od Hegela do tračeva. To su ljudi čije me prisustvo i postojanje duhovno nadgrađuje. Ljudi koji me inspirišu da istražujem i ponovo stvaram svoju ličnost. Na planu ličnosti, to je hrabrost da ostanem zahtevna, istrajna, iskrena pa čak i nemilosrdna kada je u pitanju ono što mislim i želim. Još više – ono što NE želim. Na planu interesovanja, leto je moj omiljeni period godine. Dopunjavam svoju biblioteku, kolekciju filmova, muzike, koncertnih karata, serija, ramova za slike i uspomena.
Naposletku, leti se hranim modom. Eksperimentišem – kao kada u ama baš svakom modnom magazinu ugledam odeću drečavih boja, pa kupim nekoliko “vrištećih” majica. Tada otkrijem da mi fenomenalno stoje boje (za promenu), ali da me svi insekti vole i više nego inače, na moj opšti užas. Otkrijem jednu sasvim novu opsesiju – čoveka koji pravi prstenje od stranica knjiga – po izboru klijenta. Kasnije vam to prstenje pošalje poštom, “upakovano” u baš tu knjigu. Nakon kratkih žalopojki za jadnim knjigama, shvatim da je jednom knjiškom moljcu a zaljubljeniku u modu, kao što sam ja, ovakav prsten i više nego neophodan. Intenzivno mi se u glavi pojavljuje ideja da obrijem polovinu glave, počnem da nosim maksi haljine sa cvetnim printom i na kažiprstu istetoviram svoje ime na starogrčkom. Počnem da shvatam nameštaj kao modni aksesoar, pa se osećam neviđeno posh kada na svojoj terasi sedim u ogromnom lejzi begu, koji mi je napravio dečko (ne, nije ga mrzelo!). Spajam sve svoje suprotnosti u jednu baš komplikovanu osobu – priželjkujem Birkinku a neizmerno uživam u najjeftinijim koktelima u gradu, u jednom sjajnom dorćolskom kafiću, gde ne služe koka kolu.
To je moje leto. Jedan logičan sled događaja, malih, sitnih, slatkih, koji kreću od eliminisanja parazitske beogradske omladine iz okruženja a završavaju se sveobuhvatnim pogledom na svet koji oblikuje – moda. Zato svake godine znam da je stiglo leto tek onda kad raspoloženja počnem da određujem haljinama.
Ono drugo, beogradsko leto i njegovi učesnici potpuno prestaju da me zanimaju. Kad ih sretnem, tu i tamo, dok šetam ili provodim vreme sa dragim mi ljudima, ponekad poželim da im, onako zapovednički, dreknem na uvo: “CARPE DIEM!!!”
Ali ništa od toga. Ne bi pomoglo.
Andrea Rajić – ljubitelj antičke istorije, kulture i umetnosti. Istovremeno, obožavalac gradskog načina života. Kad bi mogla da bira, život bi joj se sastojao od mode, muzike, književnosti i pozorišta. Interesovanja joj se često proširuju, te se dešava da ne zna šta želi ali uvek zna šta ne želi.
