Zurila sam u to tamno oko. Lice je bilo bez grimase i značaja. Nije ni slutio da će za koji tren osetiti potrebu da me slupa o beton, kao kakvu krpenu lutku. Objašnjenje sam odlagala dugim uvodom, i time se igrala nervima izazvanog mužjaka. Nisam sigurna kada je moje saopštenje skliznulo sa jezika, ali mu se luk obrva grčio i zaoštravao. Bič hladnog pogleda posekao me je do krvi.
Znoj je curio niz leđa, a otkucaji srca postali su instrument za narušavanje tišine. Čekala sam da me dokrajči gnusnim psovkama i pogrdnim prozivkama, stisnutih očiju kao da mi dželat presuđuje. On je ćutao. Delovao je razbesnelo, čula sam mu režanje iz grudnog koša.
Osetila sam klješta šaka oko nadlaktica u jakom stisku, propustio je kroz zube: “Da li si sigurna? Znaš šta radis?”
Koliko se sećam nisam imala odgovor na ovo pitanje, obuzeta strahom od promene, promene koja me košta izmene emotivnog statusa, zvanično. Drhtavim glasom sam potvrdila, dopustila da mi suze kvase jagodice. Već tada je počela moja nostalgija, dok je stajao pokraj mog levog ramena. Svaki nagoveštaj da ponovo razmislim, automatski je odbačen. Sve mi je poznato i ponovljeno. Proživljavam deža vu po stoti put.
Odluka je nosila mnogo kolebanja, pravila nepravilni zatvoreni krug. Postojao je jedini izlaz, a on je imao snagu okidača. Preglasni pucanj u ponavljanju. Iako sam patila, znala sam da će tegoba vremenom utihnuti. Skidanje okova je bolno i u prisustvu jasne vizije slobode kao posledice. Posmatrajući mu krvave beonjače i očne kapke u težnji za sklapanjem, prepoznala sam hipnotisanost, fokus na mojoj hrabrosti. Prikazivalo se iznenađenje, ipak sam ja bila ta koja je sliku iz rama izvadila i odložila na dno kutije, ja sam ta koja je isekla priču na parčiće. Sigurno je verovao da mu se to nikada neće desiti. Tragao je u meni za popustljivošću koju sam gajila prema njemu. Ta je biljka danas uvenula, bacila sam je. Beskrajno mnogo sam žudela da preoblikujem mozak monstruma. Bedni su ostaci onoga na kraju, iako sam gradila sa tako mnogo entuzijazma.
Bajka je dobijala novu dimenziju, jer su se njeni karakteri preterano menjali. Prve svađe i neprespavane noći u praznoj postelji početak su novog poglavlja. Prve stranice su lakše za čitanje, što sam više čitala razočaranje je bivalo veće. Pognute sam glave gutala probleme sama, ubeđena da moja žrtva spašava sve. Dok teret nije postao pretežak, i ja sam pokleknula. Postala sam slabić koji umesto kiseonika udiše sopstvene neuspehe.Nisam imala energije dalje. Danima sam ležala slomljena kao suva grana. Kako je moguće da se takva država raspadne zbog loše vladavine, uz prisustvo kritičke svesti? Ko snosi najveću krivicu? Možda to ipak nije važno, jer svi akteri čiste sranje, bez obzira na poreklo.
Skinula sam privezak i spustila mu u desni dlan. Uvreda zbog vraćenih poklona cepala mu je vratne žile i terala na jecajni kašalj. Razumeli smo se, govoreći jezikom rastanka, i uz poslednji pozdrav pogledali film prošlosti. Bila je još uvek samo na korak od nas. Završena era jedne zablude, rezultirala je ljudskim klimanjem glava i pozdravom dlanova, i ma koliko bila teška, ona je krunisana sporazumom.
Katarina Vesin je budući novinar. San joj je da proputuje svet i napiše putopise. Oduvek piše prozu i poeziju, inspiraciju nalazi svuda oko sebe. Veliki je ljubitelj rep i r&b muzike, nepopravljivi je optimista i borac, obožavatelj životinja. Voli modu, a posebnu strast gaji prema obući. “During your life, never stop dreaming. No one can take away your dreams!” (Tupac Shakur)
