Napokon je u divnoj nam Srbiji došlo i to vreme da si niko i ništa ako iza sebe nemaš pisane tragove, tj. ako nisi objavljivan. Da bi bio čitan, nije nužno da budeš poznata ličnost, a ni literarno potkovan – kao primer tu su brojne domaćice, kriminalci, pevačice, wannabe gradske šmizle i šmekeri, IT autsajderi… Potrebna je samo određena doza egocentrizma, zapravo da duboko veruješ da ljude zaista zanima tvoja privatnost, od toga kako ti je pukao nokat do preporuke neke self-help knjižurine čitaocima. Naravno, osim stilova i tematike pisanja, postoji i više načina probijanja pisanjem, no krenimo redom.
BLOG
Skraćenica od WebLog, praktično isto što i sajt, samo što ima malo drugačiju ulogu – predstavlja tvoju ličnu prezentaciju, poslovni ili privatni dnevnik, gde čitaoci mogu da vide šta je novo u oblasti koju predstavljaš, ili tvoja razmišljanja na neku temu. Zvuči zaista lepo, ali…
Nemaš neko konkretno zanimanje, a opet, toliko toga imaš da kažeš?
Ako počneš da rovariš po blogovima ne bi li našao neku korisnu informaciju ili savet u vezi posla, uglavnom ćeš nailaziti na naslove koji obećavaju toliko toga, a ispod njih prilično nejasne i besmislene tekstove. I to je sva mudrost. Dakle, bez obzira da li si šnajder, PR ili web dizajner u zaletu, samo “zvekni” neki bučan naslov, i čitaoci su tu, npr. “Kako napraviti haljinu u 3 poteza od kineske ešarpe”, ili “Kako povećati sise u PhotoShopu a da ne iskriviš ogradu u pozadini”. Ako nisi dovoljno nadaren da smisliš naslov i tri rečenice ispod, ima i za to rešenje. Linkuješ nečiji tekst, ubaciš prigodnu fotkicu, daš svoj komentar u vidu prosto – proširene rečenice i post je gotov. Nemoj da ti ovo izgleda kvarno, mnogi priznati stručnjaci u nas to uveliko rade (sreća pa ima i onih koji na konstruktivan i kreativan način dele svoje znanje).
Idemo dalje. Nemaš neko konkretno zanimanje, a opet, toliko toga imaš da kažeš? Savršeno. Nadeni svom blogu neki simboličan naziv “Refleksije sajber princeze”, “Pisanija drkadžije sa plišanim srcem”, i kreni da istresaš sve iz sebe. Sunovrat tvoje prošle ljubavi, razočarenje u fakultet i državni sistem, traljava poezija, sve što ti je na pameti. Tvrdim da ćeš biti izuzetno uspešan bloger, ako tvoje frustracije počnu da iskaču pri svakoj rečenici – nikad bajata tema sponzoruše, zgražavanje nad homofobicima (što mu dođe oksimoron, ti se groziš nekog samo zato što se on nekog grozi). Ako imaš trunku duhovitosti u sebi (a malčice si frustriran), ovo može ispasti jako zanimljivo, a ako nemaš, bićeš interesantan na prvo čitanje, a potom ćeš utonuti u zaborav (sreća pa ima i onih, koji najbanalnije životne situacije predstave na tako lucidan i neočekivan način).
Nemaš konkretno zanimanje, ali te zanimaju određene teme? Stigosmo do treće kategorije blogera – fantom iza tastature. Treba ti samo dosta vremena (što podrazumeva da ne izlaziš puno iz kuće) i jako zanimanje za određene teme, uglavnom IT. Da, bitna stavka, moraš da imaš dozu paranoičnosti u sebi kako bi grčevito branio svoje teze, i napadao druge. Android ili iOS? Ova tema redovno ima komentara koliko i svaka nova frizura Viktorije Bekam. Započneš temu, sačekaš da se rasplamsa, a onda izvršiš intelektualnu kastraciju nad neistomišljenicima tako što mudro zaključiš da je Android na HTC i ostalim smart telefonima, dok je iOS samo na iPhon-u. Fantomi iza tastature su poznati po tome što nisu merodavni samo za njima srodne teme. Pojmove vere i nacije tumače bolje od Vladete Jerotića, o pitanjima jezika raspravljaju na klajnovskom nivou, a o nutriciomizmu i istorijskim činjenicama samo kad su umorni, pošto to uveliko elaborirali. Oni imaju jedan defekt – naime, ne smeju često da izlaze iz kuće, jer bez Google-a, njihovo postojanje (i znanje) je besmisleno (sreća pa ima i onih koji su zadužili čovečanstvo tako što su dali odgovore od kojih ima koristi, između ostalog, zašto je bolji Android).
KOLUMNA
San svake “Keri u snovima” i “Nesvrstanog kritičara banalnosti”, dovoljno je da imaš svoje mišljenje o nečemu i to je to. Naravno, najbitnije je da ti je samopromocija na prvom mestu, tj. da je u kolumni najmanje bitna tema o kojoj pišeš i poruka čitaocima, a najviše da si je upravo ti napisao. Kako se piše kolumna? Posmatrajući 90% srpskih kolumnista, bitno je da počneš sa “Kada mi je urednik rekao o kojoj temi treba da pišem…”, jer može se desiti da je čitalac toliko glup da pretpostavi da ti je IT administrator zadao temu, a ne urednik. Zatim ide osvrt na domaći TV program i frikove koji se motaju po njemu. Obavezno opljuj Grand, mislim, ko nam je kriv kad nemamo zdravu pop-rock scenu, zatim izvrši verbalno uriniranje po koncepciji rijaliti formata (ako ne ustvrdiš da se Srbija pretvorila u Farmu, ne zaslužuješ da pišeš, ja da ti kažem), i na kraju oglođi neku sirotu voditeljku zbog lapsusa koji joj se omakao (naravno, ne smeš pokazati zavist što se ona pojavljuje na TV ekranima, a ne ti).
Ključni deo kolumne predstavlja osvrt na aktuelne probleme u gradu (ne kažem državi, jer ako si fensi kolumnista podrazumeva se da živiš u prestonici mondenskim životom, i da je za tebe Aranđelovac grad koji je postojao u srednjem veku). Dakle, ti si glas čaršije. Ima li smisla Beovizija, hoće li Ćeranići ostati zajedno, najnoviji ispad Velje Ilića ili Palme, srpska nesloga (kakav pleonazam), i za kraj, stani u stranu ugroženih grupacija, to je najbitnije, i zbog toga si kolumnista. Pre bi ruku sebi odsekao nego platane na Bulevaru, nije ti strana pomisao da ti dete u vrtiću gaji transeksualac, pozivaš čitaoce da uplate koji evrić u fond Eve Ras…
Kraj kolumne mora da bude najefektniji. Obavezno ubaciš situaciju iz privatnog života, npr. razgovarao si o ovome sa partnerom dok ste cedili jedno drugom bubuljice na Slovenskoj plaži. Bitno je da ti svaka druga rečenica počinje sa “Ja mislim da…”, “Smatram da…” (ponoviću, ti si centar kolumne). Naravno, pošto nikako ne smeš da pišeš o nekim zanimljivim socijalnim pojavama nevezanim za sadašnje vreme, već kao papagaj ponavljaš naklapanja čaršije, da ne kažem javnog mnjenja, moraš u tom maniru i da je završiš. Obavezno optuži političare za rasulo kakvo vlada (moj savet Dinkića, čovek treba da uzima procenat od budala koje ga ističu kao dežurnog krivca, zapravo je postao tipski lik), navijače, nacionaliste i sponzoruše. Ali, pošto kao pravi spisatelj moraš ostati nesvrstan, utefteri na kraju da si ti ipak jedno piskaralo zbunjeno celokupnom situacijom, i da koliko god pisao – na kraju ti ništa nije jasno i nemaš mišljenje.
Sreća pa ima i onih čija je svaka kolumna mali literarni dragulj. I koji je ne najavljuju na svojoj stranici Facebook-a, pod naslovom “Obavezno pročitajte”.
KNJIGA
Svakako vrhunac (da ne kažem snošaj) tvog intelektualnog bitisanja. Zaboravi na postupnost, okosnicu radnje, karakterizaciju i ostale gluposti za njuške sa filološkog, bitno je da imaš 70 stranica u Word-u, što mu izađe na nekih 200 kada se tvoje čedo odštampa. Bilo da si muško ili žensko, pišeš o istom (samo su uglovi različiti), o određenom periodu života, tebe i tvojih prijatelja. Naravno, ti si centralni i najpametniji lik, greške praviš isključivo greškom (kakva tautologija!), imaš neku svoju staru simpatiju sa kojoj se ganjaš godinama, najboljeg prijatelja koji te razočarao… zvuči poznato? Pa da, tako se pišu knjige. Ako si muški pisac, obavezno ubaci svoja, mahom izmišljena, seksualna iskustva, kako si cepao Ruskinju u vozu za Bar, kako te je bivša oralno zadovoljila na parkingu iza kluba, dok je njen sadašnji išao po auto koji mu je odneo pauk, kako si kresnuo maćehu svoje sadašnje devojke. Ako si žensko, naravno da ovakav stil pisanja nije primeren, tako da svoja doživljena seksualna iskustva pripiši drugarici, koja će se na kraju pokazati kao kučka i sponzoruša koja nije zaslužila tvoje prijateljstvo. Tu i tamo ubaciš po koji egzistencijalni problem, sukob sa matorcima, otpor prema državi i njenim derivatima, strofu pesme koja je obeležila taj period. Vidiš kako je lako? Onda svoje mezimče odneseš nekom žuto – tiražnom izdavaču, kome je jedini kriterijum za izdavanje koliko puta se pominje reč “pušenje” u knjizi, tvoje ime po netu i novinama, a njuška na promocijama i modnim revijama.
Sreća pa ima i onih koji zgranuti naslovom, ovaj tekst nisu pročitali. Koji ako pišu, rade to da bi upotpunili svoj intelektualno – duhovni plan, i ostavili deo sebe čovečanstvu. Ako si ipak našao nešto pametno u ovome, želim ti svu sreću, samo, ne zaboravi, ako kaniš živeti od pisanja moraš živeti da bi pisao. Makar u Aranđelovcu.
Sonja Martić je ekspert za profilisanje gradskih faca i vodič kroz ljudske klišee, flegmatična kučka sa ogromnim srcem, koja u sebi nosi neverovatan spoj patrijarhalnog i proevropskog.
