Dragi dnevniče,
Danas se konačno dogodilo “ono”.
Ne, nije to što si pomislio, te tvoje perverzne misli ostavi za tvoje dnevničice. Dogodilo se to, da sam morao ostaviti rukom pisanu poruku jednoj prijateljici. To zvuči jednostavno i rutinski kao disanje vazduha, međutim, to je možda tako bilo pre 10 godina. Više nije, jer taman toliko nisam uzeo olovku u ruke. Izuzev da se potpišem na nekim saobraćajnim kaznama, ali to se ne računa.
No, šta je, tu je, rođendan je i uz poklon moram napisati i poruku. Stavio sam papir ispred sebe, uzeo olovku i… ni makac. Decenijsko kucanje na tastaturi uzelo je svoj danak pisanju rukom.
Malo sam se dozvao svesti, pomislio “koji ti je, saberi se, obična poruka, šta bi tvoj dnevnik rekao da te sad vidi, ili još gore tvoja razredna koja je uvek znala da si protuva i bitanga, te da od tebe nikad ništa neće biti”, i u inat svima njima krenuo da pišem po papiru. Lagano, korak po korak.
Jedva sam se setio kako sva slova izgledaju na papiru. Neka sam čak docrtavao i podebljavao. Međutim, kada sam stigao do kraja napisanog reda i osvrnuo se na svoj minuli rad, oblio me je hladan znoj. To što sam upravo napisao isključivo će moći da pročita predškolski psiholog ili eventualno neko ko je doktorirao egiptologiju. Zapravo ta poruka i izgleda baš tako, kao da je neki neiskusni pisarski šegrt klesao u zidu sa unutrašnje strane piramide.
Ali to nije bilo sve, shvatio sam, da sam totalno “web prs’o”, kada sam na kraju poruke ugledao smajlić. Valjda je podsvest mislila da će tako ublažiti katastrofalni utisak koji ostavljaju tih par hijeroglifa na poruci. Onda sam pokušavao da se dosetim, da li su se smajlići crtali u pisanim porukama i pre interneta, ali sam zabagovao kod misli, da li je uopšte iko crtao smajliće na pisanoj poruci, i pre, i posle pojave interneta.
Za svaki slučaj sam precrtao taj smajlić… hiljadu puta. Zapravo, napravio sam rupu u papiru lagano nervozno žvrljajući te dve tačke i zatvorenu zagradu.
Poruka je sad, pored ružnih znakova koji su podsećali na slova, imala i rupu. Pomislio sam “bedak, na šta ovo liči” i u skladu sa tim nesvesno nacrtao tužni smajlić ispod rupe. I čim sam ga završio, shvatio sam da sam ponovo učinio istu grešku. I ne samo to, nego sam otvorio i novu dilemu, jer ostalo je nejasno, da li sam tužan zbog poruke, ili rupe u papiru. Iskreno sve to je već počelo da me opasno nervira. Ponovo sam prežvrljao nepotrebni smajli.
Sada je poruka imala one hijeroglife i čak dve rupe. Jednu manju, kružnu, pravilnog oblika, i drugu veću, ali elipsastu.
Zgužvao sam poruku i bacio je u đubre.
Uzeo sam nov papir.
Shvatio sam da je to trebalo odmah da uradim. Udahnuo sam duboko, skoncentrisao se radnju i započeo. Opet gomila hijeroglifa, ali ovaj put bez smajlija. Naravno, to nije sprečilo hladan znoj zbog tri progutana slova u dva reda teksta. Boktemazo razredna je bila u pravu za sve što se mene tiče. Bitanga i protuva do poslednje reči i kapi krvi.
Nov papir. Hijeroglifi. Zaboravio sam dve reči, jedno slovo progutao.
Nov papir. Napisao sam, samo “Lajk” i nacrtao smajli. Idiot.
Nov papir. Nacrtao sam veliki smajli preko cele poruke i udario svoj prepoznatljiv potpis. Slika govori više od hiljadu reči.
Kako je krenulo, uskoro će svako ko zna da piše rukom biti majstor kaligrafije.
Moj dnevniče.
Preuzeto iz: “Besmislenog dnevnika jednog H8-era”
Amitz Dulniker u zvezdanom nebu vidi šta ste sve sakrili od sebe i drugih. Zna šta želite, mislite i volite. Zna sve: da ste nesrećni, nesigurni, perverzni i neodlučni. Ako budete dobri, neće to podeliti sa drugima. Amitz je takođe i autor “Besmislenog dnevnika jednog H8-era”.
