Dođe mi da kažem, sve što je lepo ima kraj, ali pitam se da li je Titanik ikada bio lep? Procenite sami. Ali da, definitivno je kraj, moglo je to i malo ranije, dosta mladih generacija se ukrcalo na ovaj brod, i kada kroz određeni vremenski period on potone, pitanje je ko će stići do čamca za spasavanje, no dobro, sada se bavimo isključivo Titanikom, o posledicama se ionako razmišlja tek kada se nešto uradi. Titanik polako tone, polako ali sigurno, kapetan je očigledno izgubio kontrolu nad njim kao i ostali članovi posade, neki članovi su ostali da potonu zajedno sa kapetanom, a neki su se odmah ukrcali u čamce za spasavanje i uplovili u mirnu luku.
Pokušaću da vam predočim kako izgleda jedan dan na Titaniku, makar ukratko, jer toliku količinu sranja nije moguće staviti u jedan tekst.
Sunce se polako nakrivilo ka podne, na glavnu palubu Titanika izlaze Zoran i Zorana, on, može se reći pristojan, elokventan, podnošljivog izgleda za tako rane jutarnje časove, dok ona, jao Zorice što nam svićeš u podne, a imamo utisak da je pala zvezdana noć, pao nam mrak na oči, noć teška, kao Zoranina šminka sve u skladu sa sloganom”Probudite se, posle nas”. No, prođe i ta parada šljokičastih haljina čije se boje prelamaju na tom “jutarnjem suncu”, koje doduše nikada ne vidimo jer se snima u studiju, ali sve je prirodno.
Posle jutra na Titaniku, jebi ga, podne. Vreme je ionako relativna stvar. Sledi delux deo programske šeme, inostrana tuga, tako je, uvozna tuga, da vidimo kako se pati kod njih, i da vidimo da smo mi još i blagosloveni što su nam silne tranzicije, globalizacije i ostale ”ije” dušu otele, pa više ne možemo ni da zaplačemo, a da to nije za TV. Šetaju se tako ucveljeni i napaćeni, pored sve te zvezdoće od scenografije. U scenografiju su obavezno uključene vile, ma ne, nisu to te vile iz epskih pesama “kada ustane kuka i motika”, ovo su prave vile, kada uđeš unutra mermer, staklo i fontana, mora da je hladno kada su svi tako sveži. Kada se utvrdi da je sve spremno, onda sednu na krevet koji je skuplji od mog školovanja, obuku firmirane krpice, zauzmu određenu pozu i sve je spremno, mogu početi da pate, kako je samo erotizovana ta tuga, da čovek prosto poželi da pati.
Dolazi na red da Titanik pokaže svoju “humanost”, slede suze, smeh, beda, gladna deca željna svega, teške životne priče. Meni se lično ne dopada način na koji se prikazuje sva ta “humanost”, da onako jadni i siromašni, a vredni ljudi moraju da zabavljaju bogatu raju, a oni će da operu savest i pare preko TV-a, i još da naprave sebi imidž “humanih” ljudi, ma dajte molim vas, ko još u to veruje? Gluplje je od najglupljeg vica o plavušama, pod sloganom koji simboliše jednakost “roze za sve”, ja lično, jedino što volim u roze boji jeste šunka, mada sam joj ukus malo zaboravio.
Ajde da ne bude da na Titaniku baš ništa ne valja, izdvojiću informativni program, onako, pristojno sa dovoljnom dozom informacija.
Ali ne dajte se prevariti sa normalnih pola sata provedenih na Titaniku, ne, zato što sledi udarna emisija kod gospođe koja se Megatragično školovala. Plava persona, divnih zapaljivih krajeva i istih takvih očiju, isijavala nam je iz TV prijemnika kao požar za vreme bombardovanja, imala je puno narukvica, čisto da bolje dočara aplauz koja sama sebi dodeljuje. Tu su uglavnom stalni gosti, za koje smo mislili da su stalno zaposleni, ali ne, oni su samo deo pokretne scenografije. Možda znate onu pevaljku koja je mlađa od dinosaurusa čitava dva dana, ne znate? Ne pratite, sram vas bilo. Inače emisija ima dva karavan restorana i puno raznih đakonija, da nam gosti ne budu gladni, a i da sirotinja vidi da imamo šta da jedemo, kao u dobra stara vremena. Kada se isprazne tanjiri, slede reklame za probavu, ali retki su srećnici koji pogode baš taj poklon na krugu sreće.
Pošto je “Popodne sa Bleom Krš” bilo samo uvertira onoga što sledi, ovo je prava poslastica, ne znam kako da ih nazovem, baš razmišljam, kada imaju jedno 20 termina na Titaniku, u svakom slučaju, evo nekih delova iz emisija, žao mi je što ne mogu da vam dočaram i akcenat :
“E dobro veče narode, baš vi ispred malih ekrana.
Ovde su normalne greške, ovo je živ program.
Glasajte za naše kandidate, možete da dobijete put u Prag. Češka, slatko je putovanje kad je Češka, očešite se uz nas na četiri dana, a džeparac ponesite sami.
– Halo, da izvolite gospodžo, odakle se javljate?
– Iz sela Šabanovac? Slabo se nešto čujete, osvojili ste Prag na četiri dana.
– Gospođa: Gospodine, povračaču, ja sam stara žena, ne mogu da izdržim četiri dana na pragu na ovom minusu.
– Ma ne gospodžo, putujete za Češku!
– Gospođa: Ma ne češem se, ne svrbi me ništa, osim malo račun za struju.
– Dobro gospodžo, je l’ ste glasali za vašeg kandidata? Niste, e pa žao ‘me, ali mor’o je d’ispadne”.
Nakon ovih “edukativnih”emisija, slede filmovi do zore. Filmovi bajatiji od hleba iz kojeg se dobija penicillin. Na primer, “Kamiondžije”, toliko je puta prikazan da znamo da mu uradimo tehnički pregled preko TV slike.
Zanimljivo je da Srbija nema more, ali se ovde najbolje pliva i tone. E pa želim vam da se duboko osvestite. Dok sve tone, vi svirate na plejbek, sviđa mi se vaš optimizam.
Miloš Jeremić je surovi realista i veliki hedonista, trudi se da bude normalan, ali mu ne uspeva, sve svoje ideje i misli prenosi na papir, jer ljudi još uvek nisu spremni da čuju istinu.
