Živimo uronjeni u fluidnu hronologiju gde se luksuz više ne poseduje: on se projektuje, simulira, izvodi. Izobilje nije u našim džepovima već u našim fidovima. Kupovna moć se više ne meri bankovnim računima već se rekonfiguriše u estetici, u vizuelnoj gramatici pažljivo uređene raskoši. U uslovima zasićenosti stimulansima, pojavljuje se nova emocionalna patologija koja se ne ogleda u kliničkim dijagnozama, već u zajedničkoj tišini: finansijska dismorfija. Savremeni sindrom gde se odnos prema novcu pogoršava ne zbog nedostatka, već zbog stalnog trenja između onoga što se prikazuje i onoga što se doživljava.

Izolovana scena postavljena za mučnu psihološku dramu, intimni je doživljaj koji mnogi dele, nesvesni toga. Sedite u svom sobičku, zagledani u ekran koji vam osvetljava lice, hipnotisani slikama koje zrače euforijom, ekskluzivnošću i ispunjenjem. Privatne plaže, luksuzna nega, luksuzna priroda, povratak sebi u rajskim wellness retrit odmaralištima… Obaveštenje prekida trans: banka prijavljuje novu naplatu. Vaš saldo pada, ali vaša anksioznost raste.

Finansijska dismorfija – nova kategorija anksioznosti

Ovo trenje između želje i identiteta generiše iskrivljenu percepciju ekonomske situacije. Ne radi se o nemanju nečega, već o stalnom osećaju da ste ispod fiktivnog proseka. Da ne možete da dostignete nivo koji mislite da želite, jer neko stalno diže lestvicu. Ego savremenog sveta usmerava i zarobljava algoritam. Prema nedavnim istraživanjima, u zapadnom svetu ovaj obrazac je u porstu. Mnogi mladi ljudi imaju finansijsku stabilnost, čak i mogućnost štednje, ali se osećaju siromašno. Ne zbog stvarnog deficita, već zbog viška nerealnih referentnih tačaka.

Finansijska dismorfija nije ni hir milenijalaca niti direktna posledica ekonomske krize. To je psihoestetska manifestacija algoritamskog kapitalizma gde je kapital estetizovan, a novac postaje simbol, a ne sredstvo. Brendovi više ne prodaju proizvode, već aspirativne kontekste. Iskustva se ne žive, ona se dokumentuju. Finansijska stvarnost je potisnuta u pozadinu narativa čiji je jedini prioritet vizuelna validacija.

Od teorije socijalnog poređenja (Festinger, 1954.) do najnovijih studija bihejvioralne ekonomije, poznato je da ljudska bića mere svoje blagostanje upoređujući se sa drugima. Ali 2025. godine, taj „drugi“ nije komšija ili kolega, već kolaž mikro-poznatih ličnosti, influensera, kustosa životnog stila i anonimnih korisnika koji kao da žive u višoj dimenziji.

Rezultat: fragmentirani identitet. Svakodnevni život koji, iako funkcionalan i stabilan, deluje kao intimni neuspeh u poređenju sa vizuelnim standardima koje diktira algoritam. Ono što je zaista dovoljno – pristojna plata, plaćena kirija, odlazak na letovanje – doživljava se kao prosečnost. Ne zbog svoje suštinske vrednosti, već zbog nedostatka spektakularnosti.

Dupe photos/ emilie faraut

Nova normalnost kao dijagnoza

Psiholozi već desetak godina unazad prepoznaju fragmentirani identitet mladih u savremenom svetu. I prilagođavaju razumevanje selfa i dijagnostikovanje poremećaja ličnosti. Nova normalnost se rasteže da pokrije šifre dijagnoze, koje svi imamo u senci.

Ovaj novi sindrom ne utiče samo na ličnost i percepciju: on preoblikuje ekonomsko ponašanje. Zaduživanje bez strategije, kompulsivna potrošnja, anksioznost zbog štednje, pa čak i impulsivna ulaganja u kriptovalute ili kurseve trgovanja sa obećanjima izričite finansijske slobode.

To je emocionalna ekonomija očaja: kupovina ne da bi se imalo, već da bi se činilo da pripadamo. Trošenje kao protivotrov simboličkom isključivanju. Ulaganje ne iz strategije, već iz FOMO (straha od propuštanja). I najperverznija stvar: mnoge digitalne reference koje pokreću finansijsku dismorfiju nisu ono što izgledaju. One su sponzorisane. Obilje koje projektuju je filmski set. Ali psihološki uticaj koji generišu je duboko stvaran.

Finansijska dismorfija je najtiši simptom sistema koji kolonizuje ne samo želju, već i samopoštovanje. Šta bi se desilo kada bismo se usudili da kažemo „ne mogu ovo sebi da priuštim“ bez stida? Šta ako bismo odlučili da je imati manje, ali živeti autentično, takođe politički manifest?

Alternativna autentičnost

U određenim centrima savremene misli – od kritičke psihologije do novog finansijskog realizma – počinje da se pojavljuje alternativni put. Ponovno učenje da se novac ne posmatra kao statusni simbol, već kao instrument funkcionalne slobode. Redefinisanje uspeha. Prestanite da verujete iluzijama i počnite da održavate stvarnost.

Organizacije za finansijsko zdravlje već rade na programima ekonomske pismenosti sa emocionalnom perspektivom, koji uključuju prakse samosvesti, kritičko obrazovanje i demistifikaciju novca kao strukturnog elementa samopoštovanja.

Ako je luksuz zarobljen algoritmom i ispražnjen od istine, sledeći radikalni gest biće svesna trezvenost. Dostojanstvo neučestvovanja na tržištu izgleda. Iskrenost nemoranja da se sve pokazuje. Spokoj razumevanja da vrednost nije uvek vidljiva.

Život u okviru svojih mogućnosti i bez krivice je novi luksuz. Želite manje, osećajte više. Utišajte algoritam i slušajte svoje potrebe. Jedino bogatstvo koje niko ne može da simulira jeste mir sa samim sobom.

Pročitajte i ovo: Lični stil i kako smo ga izgubili

Naslovna fotografija: Dupe photos/ emilie faraut

Brankica Milošević