Martina Koljenšić je mlada operska pevačica, koja redovno nastupa kao solista na sceni Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, u operskim produkcijama i gala koncertima, Svojim bogatim mecosopranom oživela je brojne različite uloge ženskih, ali i muških likova, nastupajući sa poznatim orkestrima i dirigentima širom Evrope.
Iza nje su poznati naslovi, kao što su „Evgenije Onjegin“, „Travijata“, „Faust“ i mnogi drugi. Sa Martinom razgovaramo o izazovima i ispunjenosti koje donosi jedno arhaično zanimanje u urbanom svetu.
Intervju: Martina Koljenšić, mecosopran
Zanimljivo je da opera nije bila vaš prvi izbor – vaša prva ljubav je slikarstvo, a verovatno ste oduvek svesni i svog glasa. Da li je postojala neka dilema oko umetničkog pravca? Kada ste upisivali Fakultet likovnih umetnosti, da li ste znali ili osećali da će vas potreba da se umetnički izrazite odvesti dalje od slikarstva?
Martina Koljenšić: Slikarstvo je bilo moja prva velika, ozbiljna ljubav i čini mi se da je moj glas tokom velikog dela detinjstva prolazio gotovo ispod radara. Moje detinjstvo bilo je obeleženo ogromnom fascinacijom istorijom umetnosti i slikarstvom – upijala sam sav sadržaj koji sam mogla da pronađem, kopirala crteže mojih omiljenih slikara, poput Botičelija i Da Vinčija. Tek u periodu srednje škole počelo je da se budi interesovanje za profesionalno bavljenje muzikom.
To, naravno, ne znači da muzika nije bila deo mog svakodnevnog života. U našoj kući je radio bio uključen gotovo neprekidno, a rasla sam uz razne CD kompilacije evergreen muzike. Ipak, ideja da se i sama bavim muzikom pojavila se tek kada sam u srednjoj školi pogledala ekranizaciju mjuzikla Fantom iz opere. Bila sam potpuno uvučena u estetiku i atmosferu operske kuće. Tada o operi nisam znala mnogo, ali sam imala snažan osećaj da moram da saznam sve.
Kod mene nikada nije postojala klasična dilema jedno ili drugo, jer su obe umetnosti deo mog identiteta. Ipak, s vremenom sam shvatila da slikarstvo, sa svim svojim lepotama, ne leži u potpunosti mom temperamentu. Osetila sam da mi nedostaje živ kontakt sa publikom, trenutna razmena energije koja se događa na sceni. U operi postoji određena vrsta rizika i istine koja se dešava u trenutku. Slikarstvo je introspektivno i tiho, opera je dijalog.
Na koji način se za vas i u vama ove dve umetnosti dopunjuju? Da li i dalje slikate – i imate li uopšte vremena za tu svoju drugu (odnosno prvu) ljubav?
Uvek kada razmišljam o prožimanju različitih umetničkih disciplina, na um mi padne citat čuvenog operskog reditelja Franka Cefirelija: “Oduvek sam verovao da je opera poput planete na kojoj muze udružuju ruke i zajedno slave sve umetnosti.” O načinima na koje se vizuelne umetnosti prepliću sa operom mogla bi se napisati čitava disertacija – a mnoge su već i napisane. Svetlo, scenografija, koloriti, kostimi, pokret na sceni – a zatim i „boje“ koje proizvodimo glasom, tonom, dinamikom, emocijom. Zbog toga verujem da je moje obrazovanje iz oblasti slikarstva i istorije umetnosti velika prednost. U krajnjoj liniji, mislim da bi svaki kompletan umetnik trebalo makar da se dotakne vizuelnih umetnosti, jer one razvijaju sposobnost opažanja, osećaj za kompoziciju i atmosferu.
Slikarstvo nikada nisam napustila, ali slikam ređe. Kao vokalna umetnica i interpretatorka osećam se veoma zrelo i sigurno u onome što radim. Slikarka u meni, međutim, još uvek traži svoj potpuno autentičan glas. Jer umetnost, da bi bila zaista vredna, mora biti istinita. Posedujem tehniku i znanje, ali moj glas – makar onaj “slikarski” – tek treba da spoznam.
Ipak, slikarstvo je i dalje veliki deo mog života. Imala sam i posebnu čast da nekoliko godina radim kao slikar-animator na međunarodnom filmskom projektu The Peasants, jedinstvenom animiranom filmu reditelja nominovanih za Oskara, rađenom u tehnici ulja na platnu, u kome je svaki kadar zapravo ručno naslikana slika.
A kad smo kod organizovanja vremena, za koje su svima u savremenom svetu potrebne posebne veštine, kako izgleda jedan vaš dan dok pripremate novi komad, a kako kada nastupate?
Priprema jedne operske uloge traje dugo i izuzetno je slojevita, jer se sastoji od više različitih faza. Prva je istraživačka, danas olakšana time što imamo pristup ogromnoj količini snimaka i arhivskog materijala umetnika od zlatnog doba opere pa sve do savremenih interpretacija. Paralelno sa tim ide i psihološka analiza lika – njegovih motiva, odnosa sa drugim likovima, unutrašnjih konflikata. Zatim dolazi rad na samoj partituri: detaljno raščitavanje notnog zapisa i tehničkih zahteva uloge, koji se često značajno razlikuju u zavisnosti od stila i epohe opere. Tu je i rad na tekstu (libretu). Većina opera danas izvodi se na originalnom jeziku, što znači da vrlo često pevamo na jezicima koje ne govorimo tečno. Zato je razumevanje libreta, njegovog ritma i značenja svake reči, od presudne važnosti za interpretaciju.
Kada počne rad na produkciji, proces sve više počinje da liči na pripremu dramske predstave. Dani su ispunjeni režijskim probama, radom na mizanscenu, odnosima među likovima i scenskim pokretom, ali paralelno sa tim teku i muzičke probe sa dirigentom, ansamblom i orkestrom. Opera je istovremeno i drama i muzika, i ta dva plana moraju neprestano da dišu zajedno.
Dan nastupa je, međutim, potpuno drugačiji. Kod mene se svodi na potpuni self-care, tišinu i relaksaciju. Jutro počinje blagim upevavanjem, zatim sledi topla kupka, dobar i hranljiv obrok, neka feel-good serija ili film. Trudim se da tog dana izbegnem sve što bi moglo da me uznemiri ili previše uzbudi, jer svu energiju i koncentraciju čuvam za scenu. Operska predstava je fizički i emotivno izuzetno zahtevna – traje satima, iziskuje ogromnu snagu, fokus i adrenalin, i zato je važno na nju izaći potpuno sabran.
Pronalazite li vreme za prijatelje i porodicu u zauzetom rasporedu – kako balansirate privatni život i posao?
Nekada je to veoma teško, jer opera ne poznaje radno vreme. To nije posao koji traje od devet do pet. U poslednje vreme sam primetila da mi se krug ljudi suzio, i to je proces koji se godinama prirodno dešava.
Istina je da su svi bliski ljudi oko mene, sem porodice, iz sveta klasične muzike. To ima prednosti i mane – lakše je razgovarati sa nekim ko razume specifičan ritam ovog života, ali s druge strane, postoji opasnost da ostanemo zatvoreni u tom krugu i izgubimo širinu i raznovrsnost. Ipak, vreme je ograničeno i nije uvek lako održavati sve odnose onako kako bismo želeli. Zato mi je porodica posebno važna. Ona je moja konstanta, mesto topline i podrške, i neka vrsta sigurnog prostora u koji se uvek vraćam, bez obzira na to koliko je život na sceni intenzivan.
Šta vas najviše iscrpljuje? Kako se opuštate i kako nadoknađujete energiju? Uspevate li da pronađete malo vremena za sebe i šta tada radite?
Ovaj posao je izuzetno zahtevan – i emotivno i fizički. Niko vas ne pita kako ste tog dana; publika očekuje maksimum i vi morate biti na visini zadatka. Kada na sve to dodate konstantna putovanja između gradova i vreme izgubljeno u javnom prevozu – mogu sigurno tvrditi da su mi pojmovi umora i isprljenosti i više nego poznati.
Zato su mi važni oni mali, jednostavni načini da se vratim sebi. Tokom intenzivnog rada na jednoj produkciji – prilike za to je vrlo malo. Kada dođu periodi nešto mirnijeg rasporeda, tada pokušavam da se posvetim stvarima koje me ispunjavaju: šetnjama po gradu, kafama u omiljenim coffee shopovima, dobrim knjigama i filmovima. Tu je i moja porodica, i moj mali ljubimac – senica koju sam spasila kada je kao ptić ispala iz gnezda. Trenuci kada pokušavam da usporim i da se ponovo povežem sa svetom van scene.
Biću iskrena – ponekad to znači i potpuno neobavezno brainrotting skrolovanje sadržaja na mrežama. Mislim da je ponekad zaista važno pustiti mozak da malo „ode na pašu“. Naravno, kao i u svemu, trudim se da pronađem zdrav balans između odmora, stimulacije i stvarnog prisustva u životu.
Opera zahteva i glumačku transformaciju – kako iznosite muške likove, kao što su Kerubino u „Figarovoj ženidbi“ i princ Orlovski u „Slepom mišu“? Da li te uloge tradicionalno tumače pevačice?
Tako je – te uloge tradicionalno su poverene nižem ženskom glasu, mecosopranu ili altu, i nazivaju se trouser uloge – uloge u pantalonama. Budući da sam po prirodi prilično ženstvena, upravo te uloge za mene predstavljaju najveći glumački izazov, jer zahtevaju da izgradim potpuno drugačiji scenski identitet, i posvetim se dramskom aspektu lika, bez da dozvolim da visina muzičkog izvođenja “pati”.
Ove sezone sam debitovala u čak tri takve uloge, među kojima je Ivica u operi Ivica i Marica Engelberta Humperdinka, koju sam izvela na sceni Kolarčeve zadužbine, ali i Kerubino u Mocartovoj Figarovoj ženidbi i princ Orlovski u Štrausovom Slepom mišu, u produkcijama reditelja Aleksandra Nikolića u Srpskom narodnom pozorištu. Rad na tim likovima bio je izuzetno turbulentan proces – od početnog manjka samopouzdanja, preko posmatranja i analize muškaraca, njihovog načina kretanja i držanja, do konačnog oblikovanja uloge. Tu postoje ogromne nijanse, i nije ni svaka trouser uloga identična, već iziskuje potpuno različite pristupe. Ipak, kada radite sa posvećenim, inspirativnim i preciznim rediteljem, ni najzahtevniji proces ne doživljavate kao teret, već kao veliko zadovoljstvo i prostor za istraživanje.
Postoji li neka uloga koju posebno volite (i zašto)? Koja vam je uloga do sada bila najizazovnija?
U poslednje vreme su to Rosinijeve heroine, posebno Rozina (Seviljski berberin) i Pepeljuga (Pepeljuga). Izuzetno volim Rosinija i njegovu duhovitost, inteligenciju, tu briljantnu kombinaciju virtuoznosti i šarma. Njegove heroine su ženstvene, ali nisu pasivne. One razmišljaju, planiraju, deluju. Uživam u njegovim tehničim bravurama i virtuoznim pasažima, jer traže preciznost, ali donose ogromno zadovoljstvo.
Najizazovnije uloge su, svakako, maločas pomenute trouser uloge.
Koliko su operske uloge emocionalno zahtevne? Koliko vaše zadovoljstvo nekom ulogom zavisi od celog ansambla, postavke, dirigenta?
Operske uloge su izuzetno emocionalno zahtevne, jer od izvođača traže da u isto vreme budu potpuno emotivno otvoreni i tehnički savršeno kontrolisani. U jednoj operi morate biti i glumac i vokalni „atletičar“. Publika očekuje da vidi istinsku emociju, a istovremeno glas mora ostati stabilan, precizan i snažan. Naravno, nisu sve uloge emocionalno zahtevne na isti način. Postoje komične role koje nose lakoću i humor, ali i tada iza te „lakoće“ stoji ogromna koncentracija i kontrola. Tragične uloge, s druge strane, umeju da budu veoma intenzivne jer zahtevaju duboko uranjanje u istinu i svet lika.
Kada je reč o zadovoljstvu nekom ulogom, ono gotovo nikada ne zavisi samo od jednog izvođača. Opera je, u svojoj suštini, timska umetnost. Dirigent, reditelj, partneri na sceni, orkestar, energija ansambla – sve to oblikuje konačni rezultat. Kada se desi da svi „dišu“ zajedno i da postoji međusobno poverenje i razumevanje, tada se na sceni stvara posebna vrsta magije.
Koga privlači opera, odnosno, čime opera danas privlači i publiku i izvođače? Ima li dovoljno mladih – i na sceni i u publici?
Mislim da ona i danas privlači ljude svojom intenzivnošću – spojem muzike, drame, književnosti, scenografije, kostima. Retko koja umetnička forma uspeva da objedini toliko različitih izraza u jedan snažan doživljaj. Ipak, čini mi se da opera često pati od predrasude da je elitistička ili “teška”, iako to zapravo nije. Kada joj se pristupi bez tog straha, publika vrlo brzo otkrije da su priče koje opera donosi univerzalne – ljubav, ljubomora, moć, izdaja, humor; sve ono što čini ljudsko iskustvo.
Mladih ima, i na sceni i u publici, ali bi ih definitvno moglo biti i više. Generacije mladih umetnika danas su izuzetno obrazovane, radoznale i spremne da operu približe savremenom svetu. Potrebno je stalno tražiti nove načine komunikacije sa publikom – kroz edukaciju, savremene režijske pristupe, ali i kroz medije i društvene mreže. Opera ima ogroman potencijal da bude živa i relevantna umetnost i danas, samo je važno da joj damo priliku.
U poslednjih nekoliko godina primećujem jedan zanimljiv trend: opera se sve češće pojavljuje u popularnoj muzici i to na neočekivane načine. Umetnice poput Beyoncé i Rosalíe koriste elemente operskog pevanja, bili to direktnih citata (Beyoncé i citat barokne arije Caro mio ben u pesmi DAUGHTER), ili segmenti komponovani u stilu operske vokalne škole (Rosalía u pesmi Berghain). Opera se, na neki način, vraća u mainstream.
Recite nam više o liku Cite koji ste igrali i na gala večeri na Festivalu Egeja u Grčkoj, u čast Marije Kalas. I o ulozi Karmen, kao i ulozi Olge u operi „Evgenije Onjegin“.
Uloga Cite iz Pučinijeve opere Đani Skiki ima posebno mesto u mom repertoaru, jer sam je izvodila u čak tri različite produkcije: u okviru internacionalog festivala Festival of the Aegean u Grčkoj; na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu, u režiji Ane Grigorović; i na sceni Srpskog narodnog pozorišta, u režiji Aleksandra Nikolića. Dramski vrlo kompleksan i zahtevan, jer tumačim lik starice, i kroz glumu, ali i vokalne boje i interpretaciju, moram zavatati publiku da sam dosta starija.
Karmen je za mene bio sasvim drugačiji izazov. Mogu slobodno reći da je jedna od kompleksnijih muzičkih uloga, a svakako najznačajnija uloga iz operske literature za mecosoprana. Ne toliko muzički, koliko dramski i interpretativno. Ipak, zbog svoje popularnosti, vrlo je podložna stereotipima i pojednostavljivanju. Svi znamo da je Karmen svojevrsna femme fatale, žena koja svojom erotičnom energijom privlači muškarce i sa lakoćom ih osvaja; ipak, svesti je samo na to siguran je put u lošu interpretaciju lika. Nju nikako ne smemo posmatrati kao žensku verziju Don Žuana; ona ne zavodi da bi osvojila, već slobodan duh kojim ona odiše nenamerno opija i zavodi sve oko nje. Ona nije jednostavan lik i njena seksualnost nju ne definiše; nju definiše neprestana potreba za dostizanjem apsolutne slobode i mračna svest da će tu slobodu pronaći tek u smrti. Psihološka težina ovog lika je ogromna. Imala sam ogromnu čast da je izvedem na turneji po Sloveniji, i to iskustvo smatram jednim od najznačajnijih trenutaka moje dosadašnje karijere.
Olga u Evgeniju Onjeginu (P. I. Čajkovski) je, pak, bila moje vatreno krštenje – prvi veliki projekat, prva uloga na sceni nacionalnog teatra, i debi u Srpskom narodnom pozorištu. Smatram je presudnom za svoj umetnički razvoj. Kada se danas vratim tom liku, jasno vidim sav napredak, sazrevanje i tehničku i emocionalnu transformaciju kroz koju sam prošla. Svaka od ovih uloga bila je različita, ali sve su me oblikovale i omogućile mi da rastem kako vokalno, tako i glumački.
I za kraj, šta je ono na čemu sada radite i gde publika u Srbiji može da vas vidi i čuje ove godine?
Ono najznačajnije na čemu sada radim je, svakako, priprema mog solističkog koncerta, koji će se održati 26. aprila, u podne, u Atrijumu Narodnog muzeja u Beogradu. Najzad se ponovo posvećujem koncertnom izvođaštvu, i zaista se radujem ovom susretu sa publikom u intimnijem formatu. Poslednjih nekoliko godina bila sam duboko posvećeba isključivo operskim produkcijama; a operska predstava i koncert su dve potpuno različite discipline. Na koncertu ste ogoljeni; sve zavisi od vaše energije, harizme i sposobnosti da govorite direktno kroz muziku. Taj osećaj ranjivosti, ali i potpune slobode, upravo me i privlači.
Na programu koncerta naći će se pažljivo odabrane arije mecosopranskog repertoara – od baroka, preko belkanta, pa sve do verizma. Moj klavirski saradnik biće izvanredni pijanista Strahinja Đokić, sa kojim već dugo radim u Srpskom narodnom pozorištu; a posebno mi je zadovoljstvo što mogu da najavim kao gosta soprana Oliveru Gočanin, koja se nedavno proslavila kao solistkinja na Novogodišnjem koncertu Simfonijskog orkestra RTS u Sava centru.
Pored priprema za koncert, neumorno radim i na čitanju novih uloga i razvijanju repertoara za buduće nastupe. Uvek tražim izazove koji mi omogućavaju da rastem kao umetnica. Taj kontinuirani rad na sebi i stalna potraga za novim izrazima je upravo ono što nas oblikuje i čine umetnicima i dodaje sloj našoj profesionalnoj i emotivnoj zrelosti.
Fotografije: Reflection Studio
Nakit: Swarovski
Pitanja: Aleksina Đorđević
