Imam problem. Opasan po život.
Mnogo volim da živim. Ko i svaka budala, uostalom. Pre svega, kao osnovno, volim vazduh koji dišem.
Znate ono, kad udahnete sunčani jesenji dan i sve boje zelenog srebra i crvenog zlata udišete kroz oči, duboko, duboko, skroz do stopala, pa kroz korenje unutra i dalje, do vrelog srca zemlje, koje vam uzvrati vulkanskim damarima tako da ih osetite u jagodicama prstiju i potiljak vam se naježi, a lice vam raspoluti blesavi osmeh čiste radosti disanja?
Ne znate? Onda uviđate u čemu je problem.
Znate? Onda uviđate u čemu je problem.
O, da, ja u stvari volim strast. I kad kažem kako volim život, ja u stvari mislim kako volim sve ono strasno u životu.
Naučila sam da živim svakodnevni besmisao, ali bojim se da je taj nauk otrovan i da se od njega umire. Dobro, znam da se ionako umire. Ali ako sam disala strasno više nego besmisleno, ostaće trag strasti posle smrti, jasan kao u snegu. Ostaće, otkriće ga, pratiće ga neko, naći će me daleko, daleko, duboko, duboko, sve dišući vazduh.
Čeznem li ja za besmrtnošću?
Pa da, ko i svaka budala.
Vidite, ako danas nisam pročitala stotinak pametnih rečenica i napisala barem četvrtinu od toga, ja danas nisam živela. Nisam disala.
Ako nisam pet situacija dovela do dvadeset apsurdnih, komičnih i burlesknih razrešenja, i ako se sa mnom tome nije smejalo barem pet duša, ja danas nisam ni bila na Zemlji. Uopšte nisam postojala.
Uviđate problem, svakako.
Život je besmislen, tupav, uporan, iscrpljujući i što je zaista najgore, nema smisla za humor uopšte. I nekako je sav iz jednog komada, kao neka nepametna monolitna predstava bez činova, zavese i pauze, samo vožnja bez daha, i sve čekaš sad će, ma, mora već jednom, evo ga, možda je ovo, ih, zamalo, jebiga, ali sad će, sto posto, ili možda neće, a malo kasnije, možda ipak da?
Život nikako ne razume pozorište.
A oni što žive scenu, oni misle strast, sad, daj sebe, plači, smej se, vrišti, diiišiii, udahni sunce i zvezde, izdahni maglu i kišu, oseti bol, rodi svet, stvori magiju. A onda stani i gledaj i čudi se i divi. Zavesa. Pa se seti da si parče mesa, okreni se publici i primi aplauze. Rasti, rasti, rasti, obična ljudska sklonosti mehurima od sapunice. Naklon.
Ispunjenost je osećanje potpune praznine.
I opet misao, čuđenje i pokret, želja da se svaka nit duha beznadežno upletena u mrežu tela protera kroz krvotok, vodoskok, vulkan, tornado disanja, grozna kao svrab smrtonosnih rana, vruća poput svih kotlova pakla, veća od ljubavi i bolja od sreće.
Žedna je strast, a život nije ta voda. Poškropljen kapljicama sa izvora, samo izdaleka podseća na pijane dane.
A ja trezna. Odgovorna. Žurim. Radim. I kad osetim da dajem gorčinu i primetim da se umesto zavese između činova spušta tištanje, setim se da danima nisam disala.
Nisam bila tu.
I kad se setim, dišem kao samrtnik, dahćem kao životinja, hvatam vazduh i vitlam njime poput košave naoružane mačem istine, i oh, neću odoleti: štitom vrline i snagom ljubavi (a ako ne znate odakle ovo, onda ne znate ništa o romantici).
Vratila sam se. Opet. Puna vazduha. Puna praznine. Naklon.
Aleksina Đorđević, matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
