Uplakana majka vrištala je grleći lagani skelet svog deteta. Pritiskala ga je uz svoje gole grudi, tople suze su spirale pustinjsku prašinu. Jaukom i prstom uperenim u nebo psovala je silu koja joj je upravo odvela i drugog sina. Njen gladni trbuh tražio je komad hleba, sve do trenutka kada je njenom sinu ponestalo nade, ne mogavši da mu pruži ni mrvu da preživi još koji sat. Obolelo čedo na njenim rukama teškim izdisajem napusti telo. Afrička majka je tanušnim rukama grlila, ljubila i patila nad gubitkom. Sećala se dana kada se maleni plod razvijao u toploj materici.
Gladila je prstima stomak, veselo se nadala šansi da mališi pruži svu ljubav i sreću kada reši da izađe iz utrobe i pridruži joj se u krilu. Šakom mu je milovala upale obraze, pevala pesmu utehe. Stiskala ogoleli torzo, na kom su tanka rebra iscrtavala jednake prorede. Ispupčena kolena, slaba i klimava, mazila je levim dlanom, tužno kunjajući glavom naslonjenom na truli, drveni stub.
Oko sebe je videla druge žene koje, poput nje, oplakuju svoje gubitke. Pregladneli i ožedneli narod lizao je i najmanju kap vode, dok je Sunce peklo već tamnu kožu. Neki su pokušavali da snom prekrate teške muke. Iskolačene krave oči gubile su funkciju, i polako bi ih kapci zaklapali zauvek.
Glad se nastanila i kao oluja u kovitlacima odnosila bespomoćna tela. Ljudima je strah grizao dušu i strpljivo čekao da ih bolesna tela izdaju. Ona je i dalje verovala da za decu i nju ima nade, čuvala je poslednje atome snage da izdrži i pomogne im. Samo, tragedija ju je potpuno iscrpela i ona se osetila kao da će svakog momenta predati dušu s kolenima na zemlji. Neutešno je drhtala ali se mirila sa gubitkom misleći na svoje još uvek žive potomke.
Pozvala je svoju decu, njegovu braću i sestre, da mu izreknu poslednju molitvu i pozdrav. Malena, mršava deca vukla su noge, štedeći volju. Tužna lica iskvašena suzama, molila su se za večni mir. Jedna devojčica prigrlila je majku oko vrata i dugo je utešno rukom tapkala po tvrdoj, kovrdžavoj kosi.
Napaćena ženska duša očajno se klatila na pustinjskom Suncu, u naručju sa mrtvim detetom. Bolno je vapila za pomoć, proričući još sahranjene dečice ako se ne dođe do malo milostinje. Izgladneli mališani obećavali su joj izdržljivost plačno je grleći. Okrugle, uplakane oči nadale su se nekom čudu koje bi oteralo glad i uveselilo afričko tlo igrom oko vatre.
Katarina Vesin je budući novinar. San joj je da proputuje svet i napiše putopise. Oduvek piše prozu i poeziju, inspiraciju nalazi svuda oko sebe. Veliki je ljubitelj rep i r&b muzike, nepopravljivi je optimista i borac, obožavatelj životinja. Voli modu, a posebnu strast gaji prema obući. “During your life, never stop dreaming. No one can take away your dreams!” (Tupac Shakur)
