Svuda u svetu, pa i u Srbiji nema grada u kome bar par fasada nije ulepšano određenim umetničkim rukotvorinama. Naime, grafiti su postali nezaobilazna stavka urbane umetnosti. Prvi put se javljaju sedamdesetih godina u SAD-u, kao jedan od stubova hip-hop kulture. Grad na dva Timoka ne izostaje. “Grafiti predstavljaju odraz, odnosno refleksiju misli na zidnu površinu. Kaže se u narodu, da je svaka linija jedna aktivna misao, stoga grafit je skup misaonih niti povezanih u celinu”, izjavila su dvojica crtača grafita iz Zaječara, u daljem tekstu… zovimo ih Mirko i Slavko J.
WANNABE MAGAZINE: Kada ste odradili prve grafite i kako teče proces stvaranja istog?
Što se tiče procesa stvaranja, prvo se rade skice, a onda se to svim raspoloživim snagama prebaci na zid, a prvi grafiti su pali 1999, odnosno 2000. godine.
Da li postoje stilovi crtanja i koja se “oprema” koristi?
Mirko: Da. To su: throw up’s, bubble letters, wild style, 3d style… A s obzirom na to da smo rođeni Bogu iza tregera, da smo slepo crevo ove države i da smo pravi predstavnici indijskog geta, znači jos malo pa ćemo u kartonskim kutijama da živimo, nismo u mogućnosti da crtamo koristeći se profesionalnim markama, kao što su “Montana”, “Belton”, “Kobra”, “Beat”, “Clash”, te zbog toga najčesće koristimo auto lakove proizvodnje iz Pakistana, kao što su: “Happy color”, “Body color”, “Kenda color”.
Kako nastaju pseudonimi kojima potpisujete vaša dela?
Slavko: Konkretno u mom slučaju pseudonim je nastao podosta slučajno – eksperimentisao sam sa raznim rečima i došao do te reči gde mi se dopala njena zvučnost, suština i oblik slova.
Mirko: Pseudonimi nastaju tako što ja nacrtam jedan grafit sa mojim regularnim imenom i dodje policajac – “polomi mi kičmu od batina”, onda se ja kao opametim i izmislim neko levo ime koje mi najviše odgovara za određeni stil koji crtam, a onda peglam tako dok moja devojka ne sazna da sam zaboravio na njen rođendan, pa me otkuca muriji koje ime koristim, i onda ponovo moram da menjam ime. (šala, naravno…)
Da li planirate određeni grafit ili ideja, kao i u svakoj umetnosti dođe sama po sebi, pa tek onda krenete sa radom?
Slavko: Ako si istinski crtač onda si stalno u treningu, odnosno crtaš skice svakodnevno, ne birajući mesto i vreme. Crtam i na belim hartijama i na poleđinama poštanskih koverti i na starim (neplaćenim) računima za struju, vodu, đubre… Osnovna ideja je uvek prisutna, a neki spoljni činilac može da te ponese da proširiš i nadogradiš tu bazičnu ideju, što unosi taj novi vajb u tvoje grafite.
Koje je najbolje mesto za grafite?
Slavko: Ne može se izvesti precizna definicija “najboljeg” ili “rajskog” mesta za izradu grafita. To može biti i omalterisana fasada komšijine garaže, i trafo stanica, i veš mašina. Treba tražiti mesto gde ce grafit najbolje da “legne” i dođe do izražaja.
Da li postoje utvrđeni nivoi i hijerarhija među crtačima?
Ne, ali obično postoji neka vrsta podele na one neuke crtače (toys) i one koji su vični ovom pozivu (kings). Ovi u sredini su bez etikete, jer su na putu da postanu jedno od pomenuta dva.
Šta najčešće “šarate” i koju poruku nose vaši grafiti?
“Šarati” nije adekvatan termin ako se govori o crtanju grafita. Šaraju, recimo deca predškolskog uzrasta kada im vaspitačica zada temu “stiglo nam je proleće, a sa njim i laste”, dok su grafiti jedan mnogo smisleniji umetnički akt. Takođe, mišljenja sam da grafiti nisu ni medij za širenje propagande, već samo još jedan od načina da čovek iskaže svoj talenat. Okosnica moga rada jeste da pokušam da ispišem svoj pseudonim na što više načina i na najrazličitijim mestima. Te gradske fasade i zidovi na kojima crtamo treba da i budu mesta gde ćemo mi građani da iskažemo svoj stav, a ne da korporacije uzurpiraju ta mesta svojim marketinškim parolama koje malo koga interesuju, i koje su pritom smetlište estetike.
Grafiti su deo hip hop kulture. Šta je ustvari spona između ta dva?
Mirko: Spona izmedju hip hopa i grafita je u tome što su grafiti nastali isto kao i hip hop, u getu, prvo dosta sramežljivo, prikazivali su revolt, a u isto vreme i slobodu mladih ljudi. Kao i hip hop rime, nisu bili poželjni od samog početka. Imali su neku svoju priču! Na jedan poseban način su spajali ljude, jer su grafiti bili umetnost slobode i revolta, kao što je i hip hop bio za muziku.
Da li se grafiti čuvaju na neki način kako ne bi bili zaboravljeni?
Slavko: Najbolji čuvar ove umetnosti je zapravo objektiv kamere ili foto-aparata. Internet je učinio da se grafiti kultura omasovi i samim tim doprineo njenom očuvanju. Usmena predanja ovde nisu i neće biti u funkciji očuvanja ove umetnicke forme.
Grafiti su nedvosmisleno najuticajniji vid umetnosti 20. veka, koji se srećom prelio i u tekuće stoleće. Mesta na kojima se crtaju mogu da svrstaju ovu umetnost na “onu” stranu zakona, pa dok se to ne promeni, iz grada piva i rock’n’roll-a, pozdravljaju vas “Mirko” i “Slavko”.
Milena Mima Ilić, student Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, pisac/amater, nepopravljivi melanholik, uvek sanjar, buntovnik i kako kažu u najpozitivnijem smislu te reči večita “dileja”. Voli sport, borilačke veštine, rock n roll i crveni karmin. Trenutno je u ulozi novinara na Regionalnom Radiju Tempo, sa sedištem u Zaječaru. Rock on* \m/
Ivica Ivanović je naturalizovani Zaječarac i fotograf. Nikad se ne odvaja od svog fotoaparata, drugim rečima zavisnik od onog hipnotišućeg zvuka koji se čuje kad se pritisne okidač i zamrzne trenutak u vremenu i prostoru. Ljubitelj prironih lepota svih oblika, pojava i agregatnih stanja.
