Tokom rutinskog šaltovanja kanala, zaustavih se pre neki dan pred prizorom koji naivnom i neiskusnom gledaocu zadržava zalogaj u grlu duže nego što bi trebalo. Tugaljivi taktovi uz idilični seoski pejzaž ispresecan srceparajućim kadrovima. Munjevit pogled desno gore – ružičasta boja, odavno na mojoj crnoj listi jer haje samo za komercijalne efekte.
U očiglednom porivu da se odupre sopstvenom nakaradnom elitističkom običaju koji okom kamere prati samo “natprosečne”, ružičasta ovoga puta u etar pušta “Branđelinu na srpski način”, sa izuzetkom što sa ovih desetak krštenica blistaju podaci sa istog meridijana.
Uvidevši turobnu Snežaninu stvarnost u trošnoj kolibi na kraj sela, srpski Robin Hud, u maniru prvorazrednog društvenog opservatora, ponudio je egzistencijalno ugroženoj porodici (čiji je dotadašnji stoicizam svakako za respekt) jednokratni paket prve pomoći – reality show. Epilog: nije prošlo mnogo pre nego što su se ovi Beketovi junaci našli u kandžama Velikog Humaniste. Rođeno je ultimativno čedo programske šeme o čijem koketiranju sa piplmetrima ponosno izveštava svaki Dnevnik. Zašto Robin jednostavno nije posegao u sopstvenu vrećicu sa blagom i bez pompe izvukao koju “crkavicu” – ostaje misterija, verovatno u rangu sa piramidama ili Kineskim zidom. A da, ovih dana kriza doživljava drugi čin, te su mere štednje neizbežne i kod onih sa dubljim džepom. Naročito kod onih sa najdubljim džepom.
Elem, profit je živo blato medijskog integriteta, ali se ovaj kod nas davno upokojio pa više i ne trza. Gotovo pune dve decenije kontinuirane parade malograđanstva donele su popularnoj televizijskoj Bastilji neslavnu reputaciju u najširim kulturološkim okvirima. No, javnost pamti. I jedino su njene presude neopozive.
Konzumacija ovakvih medijskih sadržaja donekle je u kategoriji “shvatljivog” u okviru ruralnih krajeva kojima vlada upitan mentalitet i u kojima je pasivno sedenje pred “kutijom koja život znači” jedina artikulacija istog. Zaista, neukim fanaticima (dozvolite pleonazam), koji vreme kliničke smrti između epizoda i repriza koriste za nevoljno regulisanje elementarnih fizioloških potreba, teško je zameriti. Ono što uteruje strah u kosti jeste frapantno izostajanje kulturološke detoksikacije inteligentnih oblika života na tlu urbanog tromilionskog velegrada.
Kako nam za vratom već dišu predizborno sito i izborno rešeto, ne sme se prenebregnuti činjenica da će i celookupna srpska politička estrada elita, na čelu sa vladajućom garniturom verovatno uskoro krenuti put provincije na predizborno hodočašće, da beskrajnom tiradom spontano iznedri patriotski vokabular. Ipak se najdragoceniji politički poeni skupljaju prikrivenim oblicima politizacije – to je nepoznanica samo zgužvanim facama koje se decenijama munjevito smenjuju na ekranima pokušavajći da dostignu elementarnu političku relevantnost. U najmanju ruku očekuje se razoružavajuća statistika na temu konstatovanja aktuelnog stanja “Svi Srbi ispod jedne šljive”, uz neizbežne hvalospeve upućene zbunjenom paru koji je sebi dao za pravo štancovanje sirotinje. (Ostaje otvoreno pitanje da li su dotični pali na ispitu svesti ili savesti.)
Naposletku, nije nezamislivo da se čitava vesela družina, zajedno sa više desetina hiljada ogorčenih i rezigniranih, kolektivno uputi u Beograd. A Beograd svake godine tradicionalno čeka širokih ruku, spreman da im na kraju balade u rekordnom roku rasprši svaku iluziju o boljem životu.
Hristina Stojiljković je student Fakulteta političkih nauka i racionalna plavuša koja se u životu vodi principom dostojanstva po svaku cenu, dok razočaranja krije u senci blistavog osmeha. Prezir koji oseća prema bahatosti preti da se pretvori u patologiju. Nikada se neće odreći ambicija i ženstvenosti na vrtoglavim četrnaesticama.
