Eva Perón, Eva María Duarte ili Ibarguren, ili jednostavno Evita, kako su je zvali u narodu, žena koja je svojom simpatičnošću stekla poštovanje i ljubav svojih sunarodnika, jedna je od najkontroverznijih, u isto vreme veoma popularnih, svetskih ličnosti. Žena koja nije trpela nepravdu, koja je pomagala siromašne, kojoj je borba za prava žena bila zvezda vodilja, ostaće upamćena kao jedna od najpopularnijih prvih dama, uz to i najmoćnijih, sveta koja je svojim životom i radom ispisala stranice istorije. Ko je zapravo bila Evita?
Eva María rođena je 7. maja 1919. u mestu Los Toldos kao peto vanbračno dete kuvarice Juane Ibarguren i Juan Duartea. Posle njegove smrti, početkom ’30-ih, porodica se seli u obližnje mesto Junín, gde će Evita, zajedno sa svojom sestrom Ermindom, igrati u prvoj pozorišnoj predstavi “Napred studenti”. Sledi učestvovanje u emisiji “Izabrani čas”, muzičke kuće od Prima Arinija, posvećenoj mladim talentima, što će biti odskočna daska za mladu Evu, koja će se sa već 15 godina preseliti u Buenos Aires gde će započeti karijeru. Postoji legenda koja kaže da je Eva otišla u prestonicu uz pomoč pevača Agustina Magaldija sa kojim je, ako je za verovati toj priči, bila u vezi.
Ne sluteći da će joj odlazak u prestonicu promeniti život iz korena, počinje svoju umetničku karijeru u argentinskoj komičarskoj pozorišnoj trupi igrajući u predstavi “Gospođa Perez”. Slede uloge u predstavama “Svaka kuća je svet”, “Madam Sand Hene”, “Dama, kavaljer i lopov” i “Laži i bićeš srećan”. Ulogom u ovoj poslednjoj predstavi postaje član trupe Pepite Munjoza, Hose Franka i Eloja Alvareza, sa kojima će do kraja 1936. odigrati čak devet predstava. Sredinom 1937. izlazi njen prvi film, “Isteklo je vreme”, a i te iste godine počinje da radi na radiju, ulogom u drami “Belo zlato”. Godine 1939. njena karijera kreće uzlaznom putanjom, ljudi počinju da je prepoznaju na ulici, i često je na naslovnicama modnih časopisa. Slede filmovi koji će joj doneti popularnost, kao što su “Najsrećnija od svih ljudi” iz 1941., i “Problematična verenica”. Neće zaboraviti ni radio, kao što je to bio slučaj sa mnogim glumcima tada, postavši zvezda “Svet” radio stanice. Polako ali sigurno počinje da se menja njen život koji će dostići vrhunac susretom sa čovekom koji će od umetnice napraviti “zaštitnicu siromašnih”, mističnu ličnost argentiske istorije.
Januara 1944., na humanitarnoj zabavi na kojoj su se prikupljali fondovi za žrtve zemljotresa u mestu San Juan, upoznaje pukovnika Juan Dominga Perona. Od toga dana, pa sve do svoje smrti, neće se odvajati od njega. Susret sa pukovnikom Peronom, koji je već tada bio duboko u političkim vodama, sanjajući da postane predsednik, promeniće u potpunosti Evitin život. Korak po korak, Evita postaje skoro Peronova senka. Prestaje da se bavi glumom, i postaje prvo njegova ljubavnica a kasnije i supruga, da bi na kraju postala “instrument” putem kojeg je komunicirao sa narodom. Evita počinje da aktivno učestvuje u političkom životu prestonice, doprinoseći propagandi, zahvaljujući svojoj radio emisiji “Za bolji svet”, koja je totalno idealizovala pukovnika Perona. Vojska nije bila oduševljena novom prijateljicom pukovnika, a ni političari koji nisu krili svoju netrpeljivost prema budućoj prvoj dami. Zbog serije nesporazuma, pukovnik Peron biva uhapšen i zatvoren na ostrvu Martín García, i baš zahvaljujući Evi, koja 17. oktobra 1945. organizuje protestni marš u kojem traži Peronovo oslobođenje, izlazi na slobodu. Par dana nakon toga, 22. oktobra, par će venčati. U februaru godinu dana kasnije, Peron učestvuje na predsedničkim izborima u kojima odnosi pobedu. Evita postaje prva dama Argentine.
Ništa više, od tog sudbonosnog dana, nije bilo kao pre. Evita osim što totalno podržava političku karijeru supruga, i sama počinje da aktivno učestvuje u borbi za ostvarenje prava siromašnih, nikad nije zaboravila svoje korene, o čemu je često govorila. Radnička klasa joj je zbog toga bila veoma naklonjena, što se nije moglo reći za već pomenute političke krugove zemlje. Zamerali su joj mnogo toga, njene siromašne korene, njenu vulgarnost, neobrazovanost a najviše njeno preterano mešanje u stvari koje nisu bile u njenom domenu. U tom periodu, i to ne samo u Argentini, politička scena je bila rezervisana samo za muškarce, žene nisu imale čak ni pravo glasa. Ali kritike nisu pokolebale Evu koja nije prestajala da se bori za nešto u šta je verovala. Svoj položaj prve dame iskoristila je kako bi poboljšala uslove pod kojima su živeli radnici, borila se za njivov bolji i dostojanstveniji život, ali njena najveća borba, koja nije bila uzaludna, bila je posvećena pravima žena. Godine 1947. u Argentini je uveden zakon po kojem su žene po prvi put mogle da glasaju, a za koji je sama lobirala kod muža. Dve godine kasnije osniva prvu žensku stranku “Peron”, koju spaja sa prethodno osnovanom organizacijom “Fondacija Perón”, u kojoj su žene mogle aktivno da učestvuju. Bez obzira na veliki politički uticaj koji je imala, Eva nikad nije imala službenu političku dužnost. Bila je, ipak, zadovoljna svojom simboličnom ulogom prve dame države.
Polako ali sigurno, Evita će početi da se “gasi”. Iako se trudila da negira evidentnost, bolovala je od raka materice, njeno stanje će se znatno pogoršati između 1950., godine 1951. će po prvi put glasati na izborima iz svoje bolničke postelje, i 1952., kada će umreti u svojoj 33. godini. Sa njom će umreti i žena koja je za mnoge bila i ostala najvažnija istorijska ličnost Argentine 20. veka.
Eva Perón, borac za prava “siromašnih i slabih”; ona koja je došla u Buenos Aires sa koferom punih snova i željom da postane popularna, pronašavši u tom istom gradu razlog svog života; “promenila se do te tačke da je na kraju postala mit Argentine” (parafraza iz njenog autobiografskog romana “Razlog mog života”), mit koji ostaje i koji se ne zaboravlja.
Emina Ristović za sebe kaže da je večiti nostalgičar i pisac u pokušaju. Reči su njena igračka.
