Jedva se sećajući devedesetih, pronalazim dnevnik koji se, ironije li, zove “Šareni kalendar“ i prati NATO bombardovanje. Iskreno, ne sećam se da sam iz dana u dan izveštavala o dešavanjima, objektima koji su stradali i žrtvama. Bila sam ubeđena sam se, kao svako devetogodišnje dete, mnogo dobro provodila po podrumima zgrade.
Stižem do 2. aprila ’99. godine: “Danas sam išla na koncert da dokažem da se ne plašim fašističkih govana.“
4. april: “NATO agresori danas su gađali toplanu, jako sam se uplašila, gledala sam plamen sa prozora.“
OK, objasnimo mi da ja tada nisam imala pojma šta je fašizam, a kamoli NATO agresor. No, dete ko dete, laprdala sam i ja o svemu što ne znam i slatko se smejala 12 godina kasnije čitajući sopstvene provale, a onda sam naišla na rečenicu koja mi je pokazala da sam – iza sve te jurnjave po hodnicima solitera – i ja negde patila: “Jako sam tužna i usamljena što je rat, hoću da se završi što pre pa da krenemo u školu.“
Nisam imala pojma da sam bila toliko nesrećna, preokupirana i zabrinuta. A posebno da sam u pauzama Kasandre pomno pratila svaki Dnevnik i onda vadila svoj “Šareni kalendar”, te pisala o tome. A tek posle, ako ostane vremena, izlazila u blok da se igram sa decom.
U neverici gledajući bilbord “Volim devedesete“, koji kao da se ruga mom savremenom Beogradu, konstatujem da tu postoje neke dobre pesme, koje će me, nažalost, uvek podsećati na pogrešna vremena i pogrešne ljude. I možda ta muzika nije kriva, ali… Neću da idem u Arenu i da slušam “Mrak“ i setim se kako smo učili koreografiju ispred zgrade, kada bi nas popodnevna sirena prekinula. Neću da slušam “200 na sat“ i setim se ubistva u kraju. Neću da slušam “Zašto moje suze teku sad“ i setim se svih onih koju su otišli iz Srbije i nikada se nisu vratili. Neću da slušam “Pare, pare, pare“ i vidim ko su bile zvezde. Neću da slušam “Plakati zauvek“ i setim se koliko smo samo nameštali mali tranzistor da uhvatimo pesmu, jer po ceo dan nismo imali ni struje ni vode. Neću da slušam hitove jednog vremena u kojem su ključne reči bile “devize”, “bonovi”, “sankcije”, “inflacija”, “Jezda i Dafina”, “Milošević”, “bombardovanje”, “rat u Bosni”, i tako dalje.
Zbog svega toga, morala bih da budem ozbiljni mazohista kada bih otišla u Arenu i skakala uz hitove. Možda je mainstream devedesetih kvalitetniji od današnjih “grandbastera”, ali je i obeležje jednog strašnog vremena, čiji su svedoci slike iz mog porodičnog albuma na kojima je preovladavao neki mrak i usiljeni osmeh.
Neću da pljujem ove što idu na taj koncert. Uživajte, ako se ne sećate kako je stvarno bilo ili čak niste tada rođeni, onda mislite na devedesete kao na godine koje su mogle da budu lepe.
Neću da pljujem ni ove izvođače koji nastupaju. Jebiga, nekome je ipak bilo lepo, slava, novac i karijera. Onda dođe tranzicija, “Sablja“ i svi te zaborave. Nije lako. Ovo je njihov veliki comeback, kada će barem 6 sati živeti u onom vremenu kada je njihova muzika bila prihvaćena i vodila paradu nekog sasvim drugog ponosa. Sve ja to shvatam.
Pljuvaću devedesete. Jeste da ih se nešto i ne sećam, sem ovih povremenih flashbackova koje doživim slušajući gorepomenute pesme, ali ne volim ih.
Pre neko veče sedele smo u bašti kafića kad se začuo prasak. Jak toliko da me je prekinuo u pričanju najzanimljivije priče. Priznajem, malo sam se uplašila. Nedugo potom začule su se i policijske sirene i hitna pomoć. Svi su jurili u istom pravcu.
Kasnije su mi rekli da je pukla bomba u nekom ulazu na Novom Beogradu.
Dok Air Max nikada nije izlazio iz mode, čini se da su se loši momci vratili jači nego ikad. Međutim, za razliku od devedesetih, Beograd sada ima Arenu, a najveća žurka na Balkanu pod parolom “Volim devedesete“ tek sledi. I to ne u ime onih devedesetih koje su mogle da budu lepe, već u ime dvehiljaditih koje postaju već proživljene devedesete.
Tara Tomović je studentkinja novinarstva i najveći beogradski hedonista. Optimistična plavuša koja jedino zaljubljenost u Anthony Kiedisa nije prerasla. Totalno drugačija od drugih. Moto: “Energy flows where your attention goes.”
