Anton Pavlovič Čehov (Антон Павлович Чехов) počeo je da piše još kao student medicine, uz pomoć Antosa Čehonte, svog književnog dvojnika, objavljujući kratke priče, humoreske i feljtone, kako bi mogao da izdržava oca, majku, sestru i najmlađeg od svoja tri brata. Sa težinom života susreo se još kao dečak u rodnom Taganrogu.
Čehov završava gimnaziju i odlazi u Moskvu, gde se upisuje na studije medicine. Tada počinje njegov život sa dvema “ženama“ – medicinom, kao zakonitom suprugom, i književnošću kao ljubavnicom. Iako je obe pokušavao da ostavi, nije ih se oslobodio tokom celog svog života.
Posle književnih početaka u moskovskim listovima, Čehov počinje da objavljuje za “Petrogradske krhotine“, “Petrogradske novine“ i “Suvorinovo novo vreme“. Krajem 1885. godine odlazi u Petrograd i shvata da je postao cenjen i tražen pisac. U pismu bratu Aleksandru priznaje da se nemarno odnosio prema pisanju.
"Da sam znao da me čitaju, govorio sam sebi, ne bih pisao tako, po porudžbini“ - Anton Pavlovič Čehov
U oktobru 1888. godine dobija Puškinovu nagradu za zbirku pripovedaka “U sumrak“. Iduće godine održana je petrogradska premijera njegove drame “Ivanov“. No književne uspehe tih godina prate neuspesi na polju njegove “zakonite supruge“ medicine. Leči od tifusa majku i tri sestre jednog poznanika; majka i jedna sestra umiru, što ga navodi da prekine privatnu praksu.
O Čehovljevim dramama često se govorilo da se u njima ništa ne događa, a kako šira publika obično poistovećuje pisca sa njegovim delom, i Čehov je u običnim razgovorima neretko stavljan u te okvire. Njegove drame doživele su najveći uspeh izvođenjem u Moskovskom hudožestvenom teatru (MHAT), kojim su rukovodili Aleksejev Stanislavski i Nemirović Dančenko, a koji su govorili o “podvodnim tokovima“ Čehovljevih komada kao nosilaca dramskog u tim delima. Uprkos velikom uspehu, Čehov je imao brojne nesporazume sa Stanislavskim, najčešće zbog samog shvatanja njegovih dramskih dela. Te prepirke uticale su i na pogoršanje njegovog zdravlja, narušenog tuberkulozom, s kojom se borio još u mladičkim danima.
Iako se dugi niz godina borio sa opakom bolešću - tuberkulozom, uspeo je da napiše velika dela baš u svojim poslednjim danima
Osnovna razlika u shvatanjima bila je u tome sto je Stanislavski posmatrao Čehovljeve komade kao drame, dok ih je sam Čehov nazivao komedijama. Tako će već 1899. godine, povodom izvođenja “Galeba“, u kome je glumio i Stanislavski, u jednom pismu reći: “Neophodno je još malo preraditi Aleksejeva – Trigorina. Ubrizgati mu, možda, malo sperme. U Petrogradu, gde živi većina naših književnika, Aleksejev, koji igra Trigorina kao beznadežnog impotenta, izazvaće opštu nedoumicu“. Sličan nesporazum dogodio se i par godina kasnije, kada je primio telegram od Stanislavskog, u kome s puno patetike hvali “Višnjik“. Čehov piše svojoj supruzi Olgi Kniper: “Danas sam dobio telegram od Aleksejeva, u kome on naziva moj komad genijalnim, to znači prehvaliti komad i oduzeti mu dobru polovinu uspeha koji bi on, pod srećnim okolnostima, mogao da ima“.
U drugom pismu svojoj ženi, Čehov sa ljutnjom govori: “Zašto se na plakatima i u novinskim oglasima moj komad tako uporno naziva dramom? Nemirovič i Aleksejev očigledno vide u mom komadu nešto što ja nisam napisao, i mogu da se kladim kako oni nisu pažljivo pročitali moj komad“.
Govorio je da, ako se čovek boji usamljenosti, nikako se ne treba ženiti
Naravno da je Stanislavski, sa tadašnjih stanovišta i shvatanja u pozorištu, bio u pravu, približivši Čehovljeve komade širokoj pozorišnoj publici, dok danas gledano, ova dela puna gorke ironije određujemo kao bliža komediji.
Čehova su ovi sukobi veoma izmorili. Plašeći se da njegovi komadi ne budu pogrešno interpretirani, on je često prisustvovao probama dolazeći iz provincije, gde se odmarao, u Moskvu, i pazeći na svake pojedinosti. Pola godine pred smrt, prisustvovao je MHAT-ovoj premijeri Višnjika, već sasvim izmoren i iznuren, jedva izdržavši predstavu i svečane govore u čast slavljenika, jer je premijera održana na njegov 44. rođendan, 17. januara 1904. godine. Poželevši da pobegne od svega toga, on ubrzo odlazi na Krim. U julu iste godine Čehov će umreti, ili se konačno odmoriti, kako to izgovara Sonja iz Ujka Vanje.
Čitav vek posle njegove smrti njegove pripovetke doživljavaju nova izdanja, pišu se nove studije i eseji, nanovo postavljaju njegove jednočinke i drame.
Čehov je rekao: “Čast se ne može oduzeti, ona se može samo izgubiti.“
“Ljubav daje krila, ali ih i potkresuje.“
“Zdrav čovek ima hiljadu želja. Bolestan samo jednu.“
“Kad nema pravog života, čovek živi od fatamorgane.“
Anja Križan je studentkinja novinarstva, večni sanjar, romantik i hedonista, zarobljena u sopstvenoj bajci. Njena izražena intuicija i želja da svet bude bolji i lepši vodi njene reči po papiru. Voli iskrenost, dobrotu, neiskvarenost. Ne voli laž, diskriminaciju i agresivnu glupost.
