Boba i Marija iz Žikine dinastije
Slušajući intervju sa jednom od naših poznatih spisateljica, pažnju mi privlači njena izjava da se u vreme naših roditelja znalo ko je vitez, a ko baraba; a da su se teret i odgovornost preuzimali isključivo na sebe, kada se odlučivalo da se bude vitez ili baraba, pa se nešto pitam: imamo li mi uopšte vitezove?
Taj sistem vrednosti, o kome još samo možemo čuti u bajkama naših roditelja, zvuči potpuno neprirodno.
Kao, svi su bili složni, kao, nije bilo licemerja, laži i prevare; kao, cvetalo je samo drugarstvo, nije bilo trudnih tinejdžerki i abortusa, držali su se samo za ruke i gledali u zvezde; kao, radili su pošteno; kao, posle završene škole odmah su dobijali posao; kao, dobijali su stanove (ko li im ih je poklanjao?); kao, kriminal nije postojao.
Kao, sve što danas ne valja – toga u njihovo vreme nije bilo! Kao, cenio si se po onome što znaš, a ne po onome što imaš!
Pa gde to? Ovde, ne verujem! Gde su nestali svi ti pošteni i radni ljudi? Zašto nas sada više interesuje ima li neka kvazipevačica celulita i koja kola voze vajni političari od toga da naši studenti Elektrotehničkog fakulteta osvajaju priznanja na međunarodnim takmičenjima? Zašto isti ti roditelji daju i po 500 evra za matursko veče svoje dece, kada ih uče da je najvažnije ono što znaš, a ne ono što imaš?
A možda mi i imamo vitezove, one male, poštene, vredne i pametne ljude, ali oni nisu više nikome interesantni, kao da ih se stidimo jer su dosadni i izazivaju osećaj griže savesti. Možda su tu negde oko nas i čekaju druga, bolja vremena da nam pokažu da ima nade.
Anja Križan je studentkinja novinarstva, večni sanjar, romantik i hedonista, zarobljena u sopstvenoj bajci. Njena izražena intuicija i želja da svet bude bolji i lepši vodi njene reči po papiru. Voli iskrenost, dobrotu, neiskvarenost. Ne voli laž, diskriminaciju i agresivnu glupost.
