Treći deo Sofijine priče iz Albanije možete pročitati ovde
Napokon! Nisam mislila da ću se toliko radovati našoj maloj skupocenoj štali na neprocenjivoj lokaciji. Sam centar Romske kulture. Sa jednim ventilatorom, koji radi svega sat vremena dnevno jer samo toliko struje i imamo tokom dana. Bez roletni i naravno na sunčanoj strani zgrade. Jedna ulupana šerpa, dve viljuške, dva plitka tanjira i zagoreli tiganj. Mada, sam stan ipak poseduje jedan sjajni izum. Naime, kad poželiš da se kupaš, a to ne možeš baš kad ti hoćeš jer avaj, možda i komšija hoće u isto vreme, pa se onda trkate osluškujući cevi, gde krče i odakle i koji tačno komša pokušava da ti utekne sa higijenom, pa ko uhvati prvi, jači mlaz, kupanje je njegovo. To je jedan veći kanister koji čuči na krovu zgrade i u kom se greje voda tokom dana. Kad struja dodje, popneš se na poslednji sprat, uključiš kabal od izuma u utičnicu i zvanično tim činom obaveštavaš sugradjane da si kupanje otpočeo.
Zgrada u kojoj smo živele
Kad pak struje nema opet se popneš na poslednji sprat i savesno iskopaš kabl iz zida, ne bi li nam izum trajao što duže. Ili, i kad ima struje i ti si u sred kupanja, taman nasapunjan i srećan što ćeš skinuti zemlju sa sebe, stari čuvar tog drevnog izuma sa poslednjeg sprata, krastava baba od milion godina, odjednom isključi to jer ona smatra da ti je bilo dovoljno, što si se okupao, okupao si se. Penzioneri su svuda baksuzi.
Jedne večeri po povratku iz šetnje, poželela sam da operem noge. Pa pošto vode nije bilo odlučila sam da iskoristim veliko bure puno te neprocenjive tekućine koje je stajalo neposredno tik uz wc šolju, kao poklon nama od slatkih nam stanodavaca. Obavim svoju zamisao, uvučem se u plastične papuče, navučem naše peškir improvizovane zavese na prozore, ne bi li nas sačuvali od jutarnjeg milog Sunca i odem da se zavalim u svoj nesvakidašnji ležaj.
Jedna od mnogobrojnih šarenih zgrada u Tirani, koje su nastale kao deo velikog projekta gradonačelnika Edi Rame kako bi se promenila okolina u gradu nakon komunizma
Ranom zorom, budimo se i sanjive se spremamo za naš novi posao na radio-televiziji, šta ćemo da radimo nemamo pojma, al’ valjalo bi se malo urediti. Dok Jovanka kuva kafu, ja se umivam i perem zube. Pošto vode ko po običaju nema, uspevam da iskamčim sve ono što se pukim slučajem zadržalo u cevi tokom noći. Jedna kap za jedno oko, druga za drugo, a iz flaše ću da iscedim preostalo za zube. Jovanka ulazi u kupatilo i obavlja pranje zuba dok se ja češljam i šminkam. Pa pošto sam sve poslednje kapi ja potrošila ona se okreće i zahvata vodu iz bureta pored wc šolje i tek u trenutku kada je podigla glavu toliko da je u odrazu ogledala vidim, kapiram da ona ladno grgori u ustima vodu u kojoj sam ja sinoć uredno oprala noge. I to radi sa takvim uživanjem koje ja još nisam videla. Jedan grgor na desno, pa jedan temeljni na levo, pa onda centralni koji obično treba da bude duži od ova dva, on je sigurica ako je u ova dva nešto propušteno, i onda finalno grgorenje grla kao objedinjenje celog rituala. Ja se gušim od navale smeha i ne stižem da joj kažem da prestane. Gleda me izbezumljeno ko kavog ludaka. Kroz davljenje i urlike histeričnog smejanja uspevam da izustim reč po reč. Mislila sam da će me ubiti kada je shvatila o čemu se radi. Sutradan su joj usta bila puna afti.
Kule bliznakinje
Izlazimo na ulicu u potrazi za autobuskom stanicom. Kako nam je Gospođa objasnila, treba da nađemo autobus žute boje i vozimo se par stanica. Gradski prevoz u Tirani se uglavnom sastoji od autobusa, koji su podeljeni u nekoliko linija. Svaka linija ima autobuse druge boje. Naša je ovaj put bila žuta. Uskačemo u bus i pažljivo brojimo stanice kako bi znale na kojoj da siđemo. Šofer začudjujuće sporo vozi. Toliko sporo da mi se čini da bi peške pre stigla. Vrlo čudno naspram onakvog prvog dana.
Silazimo na stanici u strogom centru grada kod takozvanih kula bliznakinja, koje su napravili po uzoru na one američke. Osvrćemo se oko sebe. Široki glavni, popločani bulevar, drvoredi sa obe strane, hladovina, u čelu lepa zgrada Univerziteta, u daljini se vide zgrade raznih boja, neke su iscrtane jako lepo, neke su samo ispisane lepi porukama, neke su poput murala, skroz zanimljivo i potpuno drugačije od onog mesta u kom smo mi smeštene. Tako veselo iscrtan grad je bio i jedan u nizu razloga zašto je tadašnji gradonačelnik i dobio nagradu za najboljeg gradonačelnika u svetu 2004. godine.
Piramida Envera Hodže
Preko puta kula, zgrada koju je još u doba komunizma sagradio Enver Hodza 1988. godine. Građevina u obliku piramide koja je tada služila kao muzej i centar raznih kulturnih dešavanja sada će izgleda biti zamenjena novim parlamentarnim kompleksom. Izgleda da se Enverova želja da tu bude ‘’pokopan’’ po ugledu na stare faraone nikad neće ostvariti.
Peti deo Sofijine priče iz Albanije možete pročitati ovde
Sofija Ružić – Nisam sigurna jesu li moja najranija sećanja zaista moja, jer kad god mislim na njih osećam dah svojih majki u svakoj reci. Neverovatno, ali zaista se sećam ukusa vode s našeg izvora, bistre i hladne na svojim mlečnim zubima. I sigurna sam da su me snažne ruke hvatale kad god bih se spotakla, jer se ne sećam da sam i jedan trenutak svog ranog detinjstva provela sama ili uplašena.
