U mraku sobe ježila sam se od same pomisli kada će se ponovo začuti zvuk otvaranja kapije. U isto vreme sam strepela i drhtala znajući da, u drugoj sobi sa još uvek upaljenim svetlom, mama sedi i čeka ga. Čini mi se da sam kroz zatvorena vrata mogla da čujem kako grize nokte. Doduše, očekivala sam da će ovoga puta udaranje o kapiju biti manje, jer je mama gurnula parče čačkalice u bravu, da komšije ne mogu da je zaključaju noću.
Napokon se taj jeziv zvuk začuo. Karakteristično ćopanje i bauljanje uz i niz stepenište prepoznala bih i danas. Tek sada mi nije bilo spavanja. Nečujno ustajem i prislanjam uvo na vrata. On se još uvek ne oglašava, ali osećam ustajao miris njegovih nogu i isparenje brendija. Mama kao i svaki put, postavlja stereotipna pitanja. Pravi se normalna, kao da joj je mužić došao pravo sa posla kući, umoran i gladan, a ne iz bircuza totalno komiran. Čujem ga kako otežanim govorom, zaplićući jezikom kaže da nije gladan i da želi da se okupa.
Pao mi je kamen sa srca. Noćas neće biti svađe, toliko je pijan, da ni za to nema snage.Vratila sam se u krevet, a stopala i šake su mi bile potpuno sleđene. Taman je počeo da me hvata san, kada začuh nešto nalik prasku ili lomljavi. I mamin vrisak. Dozivala ga je… Par minuta kasnije ušla je kod mene i budila me misleći da spavam. Glumeći pospanost, ustala sam i pošla za njom. Otac je u veoma čudnom položaju ležao u kupatilu. Noge su mu bile na pločicama, a gornji deo tela preko WC šolje. Od njegovog pada školjka je pukla i keramički špic mu se zario u bubreg. Krv po pločicama. Težak je kao konj…
Jedva smo ga odvukle do kuhinje i mama je preko narandžastog linoleuma stavila karirano ćebe. Prevrnule smo ga na stomak zadnjim atomima snage, a on nije pustio ni glasa. Dok sam mu cepala potkošulju mislila sam da ću povratiti. Preko celih leđa je već godinama imao teteoviranog Svetog Đorđa kako ubija aždaju, rad nepoznatog umetnika iz Zabele. Na mestu gde Sveti Đorđe zabija aždaji mač u usta iz kojih teče krv, sada je bio rez dužine desetak centimetara, koža potpuno rasporena i umesto tetovirane zatvorske krvi karakteristične zelene boje, videli su se prava krv i unutrašnji organ.
Gledala sam razrogačenih očiju, ne verujući sama sebi. Mislim da je to jedini put u životu da sam videla ljudski bubreg uživo. Ako se ono što je ležalo na kariranom ćebetu moglo nazvati čovekom.
Telefon nam nije radio već nekoliko meseci, morala sam ići kod čika Radeta da pozovem hitnu pomoć. Buditi tog vremešnog čikicu u tri sata izjutra nije bilo nimalo zgodno. Stajala sam u spavaćici pred njegovim vratima i čekala. Prstom sam krenula da pritisnem zvono, a onda se predomislila. Za koga da zovem pomoć?
Bolje nije ni zaslužio. Reći ću mami da me čika Rade nije čuo, a tata će valjda do tada umreti. Ponovo sam podigla ruku i pozvonila. Hitna pomoć je ubrzo stigla. Srećom su tehničari bili krupnije građe, ne znam kako bi ga lekar odneo do kola.
Ispitivali su o detaljima nas dve, aludirajući da smo ga gurnule i pokušale da ubijemo. Meni je bilo petnaest godina i četrdeset pet kilograma. Mama je na istoj kilaži, samo sa devetnaest godina više. Srećom po nas, dok smo stigle do bolnice taksijem, on se malo otreznio. Ispričao je kako je pretegao sa ruba kade u pokušaju da opere noge. Izgubio je ravnotežu i pao preko WC šolje. Sreća po njega što sam pred čika Radetovim vratima u jednom momentu pomislila na Boga i ipak pozvonila.
Ujutru sam krenula u školu. Mira me je sačekala na ćošku, kao i svakog jutra. Izvadila sam iz torbe cigaretu i zapalila je. Ćutke smo se spustile niz ulicu.
Lutka Lutka Bgd – Ne postoji rešenje za koje ona nema problem, po opredeljenju veštica!
