Prethodne delove iz serijala “Ljubav na prvi dvogled” pročitajte ovde.
Sve je sedmonebeski na početku. Anđelčići se perverzno takmiče ko će od njih da nas pogodi najvećim brojem strela. Ja jaučem, psujući ih u sebi (izbačeno montažom). S obzirom na to da je Ina five-star holivudski-hodajući-hotel (ho-ho-ho, Deda Mraze, skrenuo si…), trudio sam se iz petnih žila da joj pariram strastveno odglumljenim poljupcima, tajno vežbajući ljubljenje na sačuvanim lutkama svoje sestre, sladoledima, supama i čorbama, flašicama koka-kole (od njih se definitivno ne može pobeći), pretvorivši se u glas Džejmsa Erl Džonsa, koheziju naracije i mašte, i ispredajući najneverovatnije priče, dostojne mojsijevskih čudesa. I ona je uzvraćala, potpuno obnevidela od ljubavi, odbijala je sve ponuđene uloge, od “Lepe žene” do “Engleskog pacijenta”, govoreći kako želi da glumi u filmovima samo sa mnom, svakodnevno pevušivši od sreće njoj smislenu “Samo sredom, glumiću sa Redom.” Poprilično déjà vu.
Sve dok nije došlo do dramskog zapleta (kao da to nije déjà vu), koji je preko potreban, kako zbog dužine filma, tako i zbog potvrde naše ljubavi nakon gomile peripetija (overa). Mi se bezuslovno volimo, i to je nepobitno, ali mračna strana mora da uplete svoje prste, koji nisu toliko mračni samo zbog vidljivosti na platnu, i scene u kojoj ćemo se, zagrljeni, jadati jedno drugom nakon svega – “Oh, kako sam bila glupa!” “Draga moja, kako nisam video dijamantski sjaj ljubavi u tvojim očima!?” “Znam da nisi namerno prosula vodu iz kante baš po stepenicama (uprkos 4 ara dvorišta) i tako napravila sjajnu ledenu konstrukciju, na kojoj sam se okliznuo i slomio vrat.” “Oprosti mi, vidno polje mi je bilo suženo.” “Volim te, Ina.” “Ja tebe volim više, Rede.” “Ne, ja tebe volim još više.” “Ali…” “Nema, ali, rekao sam ti…” “Znam, ali ja tebe zaista volim više!” (Kučko, sve mora po tvom)… aaaaaaaaaaaaa.
Otprilike tako. No, kako je došlo da dramskog zapleta.
Ina je na dodeli Oskara upoznala nekog uvrnutog australijskog lika koji je dobio Oskara za nekakvo paranoično sviranje klavira. Iste večeri, meni je bila ponuđena uloga u rimejku “Planete majmuna”. Činjenica da mi je agent rekao da je audicija za ulogu planete već prošla, i da mogu da se prijavim samo za ovo drugo, nije mi ništa značila u tom trenutku. Svejedno, zaplet je počeo. Svraćajući kod Ine, često sam ih zaticao zajedno, ali mi ništa nije bilo sumnjivo. On je sedeo za klavirom, nervozno šetajući cigaretu među usnama, purnjavši kao lokomotiva. Ina je kao hipnotisana stajala kraj njega, slušajući kako izvodi neke, meni nepoznate, melodije. Jednom prilikom sam je pitao “Šta to svira?” “Šššš,” stavila je prst na usta, “to je Mocart.” Mocart? Sada i kugle imaju svoju muziku? – pomislio sam, zbunjen i besan – Svirajući slatkiši, ccc, moderni marketing se dovija na razne načine da kupi potrošača! Neko vreme bih se tu, kraj njih, spremao za ulogu u budućem rimejku, skakućući na sve četiri i češkajući se po glavi, vežbajući u-uuu-uu-uu krike. Gledaoci u bioskopima duž Južne Amerike reagovali bi na ovu holivudsku šamponicu, nešto kao… “Pobogu, Maria, ljubavi, je l’ tebi nešto jasno ovde?” “Ćuti, Juan, gledam.” “Ali, ne razumem ove Amerikance. Ina voli Reda, Red voli Inu, i otkud ovaj sad svira klavir, zar on nije krojač, i šta će odjednom ovaj majmun u filmu, sve mi se izmešalo u glavi!… Maria, ljubavi, zovi onog malog da donese dve papričice i jednu tekilu, hajde, Maria, ljubavi!”
Rekla mi je da su samo prijatelji (sa nekim beneficijama, dodavši), a meni je to zazvučalo sasvim prihvatljivo. Nisam primećivao da evoluiram u ulozi, i da ću uskoro zaigrati uz Sigorni Viver (Sigourney Weaver), kao Gorila u magli…
…sledećeg leta, u bioskopima širom zemlje, američki provincijalac, holivudska zvezda i piano-terorista iz Australije (no Serbs were available), u avanturi koja će vas odvesti u neslućene predele ljubavi, romantični mjuzikl – Priča sa nazadne strane (i novi hit leta – Ana-l, o, Ana-l, uzak ti je kanal)
Davor Radulj – “Radi” ga umetnost, pametan humor – “There’s a fine line between fishing and just standing on the shore like an idiot” (Steven Wright) – i razgovori koji stvaraju atmosferu “izmeštenosti”.
