Jeste li i vi stekli utisak da je čovek – na planeti koja sada u svom naručju ljuljuška i uspavljuje nas sedam milijardi – u gadnom kolapsu manjkova? Iako nam se sa bilborda kapitalizma kezi uredno doterana surovost izobilja, od tehnologije do biologije – čini se da ćemo u skorijoj budućnosti pre sebi priuštiti najsavremenije spravice od ipod-a do tablet računara, nego počastiti emotivni i duhovni apetit kvalitetnim ukusom još kvalitetnije individue.
Danas imamo na raspolaganju sva prava ovoga sveta da kršimo tuđa i pravo da nemamo svoje pravo. Zaboravili smo da držimo olovke od silnog lupanja po plastičnim tipkama koje nam daju slobodu komunikacije, a koja zaviruje u prazninu i nepovratno se otiskuje u recycle bin. U tom kompjuterskom otpadu krije se više emocija i uspomena nego u nama samima. Skladištimo sećanja na memorijskoj kartici i jednim klikom prosleđujemo ih svim svojim “prijateljima” koje prikupljamo na “društvenim” mrežama, koji podilaze našem egoteizmu brojem lajkova na postavljenoj vezi iz odeljka našeg života. Mali osvrt na latentnu problematiku upotrebe Facebook-a: opasna igračka koju ne držiš u rukama i ne igraš se njom već ona to čini tobom samo ako joj dozvoliš. Ščepa mozak kao maleni plen i stavi ga u neku od svojih opcija. Korisnici Facebook-a uveli su prećutni dogovor “dam ti lajk, ali da vratiš kad zatreba”. Tako to funkcioniše, čini se i van propustljivih membrana ove čudne kradljivice stvarnosti.
Elem, nije to ono inspirativno u celoj ovoj priči. Spopali su nas kojekakvi elektronski formati, a onda je jednog dana poštar doneo preporučenu pošiljku. U početku je neverica šaputala svoje teorije, ali nekoliko pokreta rukom i beli papirni omotač je nestao, a u mene je stidljivim okicama gledalo pismo kucano na pisaćoj mašini i nekoliko knjiga, zbirke pesama. Ej, pravo pismo! Ko bi rekao da to postoji ?! Čudno, radost je bila nesrazmerna s onom koju proizvede hladni, depersonalizovani mail. Ipak, nisu svi praistorijski ostaci čoveka izumrli. Čini se da se ljubav pre uhvati preko wirelessa nego u prolazu, sa efektom slučajne namernosti “rame o rame”. Ispijamo kafe pričajući sa mobilnim telefonima, a ne sa ljudima koji s nama dele te poklone trenutka večnosti. Nekada su ljudi prelazili kilometre do prvog telefonskog aparata kako bi se javili voljenoj osobi, trčećim korakom uhodili poštara i pogledom mu preturali po tobri, njuhom raspoznajući parfem na pismu koje su nestrpljivo iščekivali. Zato su oni dostojno nosili titulu čoveka koji je uspevao da stigne na vreme svuda, da pročita knjigu i da na njenim koricama oseti sve igre piščeve inspiracije.
Dragi moji, dobrodošli u eru robota koji greškom prirode nose masku lepih, a nesrećno usamljenih ljudi koji su danas osuđeni da budu uniformisani sprovodnici volje višeg reda novog anti-društvenog poretka.
Jelena Pavlović – student IV godine na Ekonomskom fakultetu u Kragujevcu, online novinar, pisac u okviru Narodne biblioteke Srbije – savremenih pisaca, autor romana “Tajne robotovog mozga” i istinski opsednuta igrom reči, inspiracije i misterije ljudske duše. Priroda, samoća, život, ljubav, životinje, knjiga su punjači za baterije inspiracije.
