Ovo je jedan od onih tekstova u kojima jedna, neki bi možda rekli, ogorčena žena, tj. devojka izlaže svoja negodovanja vezana za muški rod. Tekst ćete čitati u delovima, jer, složićete se da obrazložiti ono što tražimo, pa i potkrepiti idejnim dokazima, nije lako.
Neću, doduše, pribeći modernom načinu pisanja ovakvih tekstova, gde se kompletan muški svet podeli u 5, 7 ili 10 kategorija, od kojih je svaka loša na neki način. Sad nešto razmišljam, mogla bih da pišem o tih 5, 7 ili 10 kategorija, od kojih je svaka na svoj način dobra. To mi deluje baš inovativno, nisam se još sa takvim principom sretala. Ali, o tom potom…
Neću reći kako su svi muškarci isti. Ne samo da to neću reći, nego neću ni misliti. Svako je poseban, ako se dovoljno obrati pažnja. U tom grmu leži zec: kako to da, i pored toliko izbora, pored toliko ljudi, od kojih svako ima nešto drugo da ponudi i zahteva, ijedna devojka može da dozvoli sebi da bude sama i ogorčena? Kako? Neko će reći: “Previše birate.” Previše? Ja zaista ne znam kakva je skala inteziteta biranja partnera, ali rekla bih da biramo, barem većina nas, onako odoka, u granicama normale.
Usudiću se da uzmem kolektivno “mi” kao formu pisanja i izjasniću se u ime većine ili, možda, manjine o pojedinim stvarima. Ne znam koliko će to dopreti do nekoga, a nisam sigurna ni da li me interesuje uzeto da je, kako primećujem, svest čitalačke publike, a i, očito, svake druge, sužena do pucanja po šavovima. Istina, teši me i usrećuje što će ovi redovi nekome značiti samopotvrdu, spoznaju, možda i svest o tome da još jedne prelepe oči nisu same u vrtlogu koji uraganskom jačinom komeša muško-ženske odnose.
Naime:
Tražimo nekoga ko je dovoljno zreo za svoje godine, tj. moje godine, naše godine, jer, ako je zrelost potrebno tražiti po gerontološkom domu, onda odustajemo ovog momenta. Kolektivno.
Tražimo nekoga ko je pametan. Kad kažem pametan ne mislim samo inteligentan. Šta da radimo sa nekim ko je prirodno bistar, a neobrazovan, neinformisan i nezainteresovan za svet oko sebe? Da idemo zajedno u kladionicu? Ne, hvala. Čovek treba da ima interesovanja i da o njima priča. Zanimaš se za botaniku? Super. Ja nemam pojma o tome, osim onoga što sam čula u šestom osnovne. Hajde da naučim nešto novo.
Tražimo nekoga ko neće osuđivati naše ambicije. Ne znam da li ste primetili, ali pri prvom kontaktu, reći da si završila (ili uspešno završavaš) neki ozbiljan fakultet je gore nego reći da si krivično gonjena. I to za ozbiljan prekršaj! Ovo govorim iz svog i tuđeg iskustva. Šta će biti kad počenemo da zarađujemo? Šta ako budemo zarađivale neke ozbiljne pare? Ako budemo na bitnim položajima? Ako budemo, daleko bilo, imale veću platu od nekog muškarca? Ne smem o tome ni da mislim.
Čini mi se kako je opšteprisutan problem imaskulacije muškaraca u ovom društvu koje u strahu titra oko nekog kvazi feminizma a pri tom ne zna ni šta taj termin u osnovi znači zapravo. Za neupućene, postoje tri talasa feminizma: prvi, koji se zalagao za odvajanje žene od muškarca, u smilu dozvole da se razvija duhovno i intelektualno. Drugi, i najprisutniji, u kom žene traže ravnopravnost sa muškim polom. Treći, u kom žene traže povlašćenost u odnosu na muški pol. Vidite? Nisu nama Carry, Miranda, Samantha i Charlotte “poremetile“ sisteme vrednosti „dobrih ženica“ koje su balkanski pravdonosci postavili. I pre njih smo bile žene koje su se borile za sebe, samo u drugo vreme i na drugačiji način. Otkako su viktorijanske dame raskopčale svoje okovratnike i preuske korsete, te navukle svoje šanel kostime, podigle suknje iznad kolena i lupile štiklicom o pod uz ritam džajva, počele su promene. Mnogi, očito, to još uvek ne shvataju, a gde je davna 1920-ta! Ne znam da li je to sindrom Balkana ili je sindrom muškaraca generalno da se plaše žena koje su uspešne. Nemojte. Budite srećni što pored sebe nemate cmoljavo stvorenje kom morate da kupujete skupocene bunde jer će se, sirota, prehladiti. Budite srećni što pored sebe imate, ako ste zaslužili, žene koje će umeti da stanu iza vas kada padnete. Uostalom, ostvarene žene vas nikada neće gušiti konstantnom potrebom da budete uz njih. Setite se – one imaju šta da rade osim vas.
Iako je spisak još duži, ovde ću stati sa pisanjem do sledećeg dela. Jasno je. Zajedno sa većinom ili manjinom žena koje će se prepoznati u gorenapisanim redovima, znam odavno šta tražim. Ali, to mi, stalno, nekako, izmiče. Gde ste? Nemojte dopustiti da sedimo po kafićima u omanjim čoporima i igramo se “Seksa i grada”. Poslednji put kada sam se pretvarala da sam neko, bila sam žuti Moćni rendžer i želim da na tome ostane, zaboga.
Emilija Cvijanović prezire predrasude, ograničenost i nepoštovanje različitosti. Uvek je blizu, preblizu ivice koja deli realnost i maštu. Potpuni je rob estetskih uspeha i, što je najvažnije, u večitoj je potrazi za prožimajućom ljubavlju.
