Pejdžer
Mala crna sprava sa zelenim LED ekranom o kojoj je Branko Kockica sa svojim tatatatircima pevao “Oj, pejdžeru, moćna spravo, pozdravljam te, zdravo, zdravo“, a Minimaks primao vesti sa teleksa. Jedan od must have proizvoda (pored kožne jakne, trenerke, debele “kajle” i džipa) žestokih momaka – pejdžer! Čitateljkama poznatiji kao sprava koja je bila okačena o struk Džordža Klunija (George Clooney) u seriji “E.R”, pejdžer je u to vreme uspešno menjao mobilni telefon, sa najlepšom mogućom prednosti nad njim. Naime, vaš tragač bio je osuđen na zvanje kol-centra koji bi vam tu poruku preneo u vidu SMS-a momentalno, ali javljanje “tragaču” zavisilo je isključivo od vas. Mogli ste mirno da ležite kod švalerke, pijete sa društvom iz pevaljkine cipele, švercujete benzin, a da vas žena ne smara za litar ulja u povratku. Eh, tih godina, kafane su stvarno bile kuće…
Najbolji muškarčev prijatelj, saputnik u švaleraciji i predmet kome je milion žena sirom sveta zavidelo na kontaktu sa preponama Džordža Klunija
Vokmen
U doba kada je diskmen bio puki nacrt nastao usled halucinacija na pečurkama, a iPod čekao Stiva Džobsa (Steve Jobs) da ga osmisli, vokmen je bio san svakog tinejdžera. Za razliku od današnjih memorijskih čuda, muziku je reprodukovao putem FM radija i audio kaseta, koje su bile podeljene na A i B stranu i – na žalost većine mladih – vremenski limitirane do šezdeset minuta. Ali ipak, tadašnjem tinejdžeru za put do Sutomora ili Zlatara – dosta! Samo se opskrbi baterijama (jedan i po volt), kompilacijama kaseta i ’ajde, što bi Lepa Brena rekla: „Ma, boli me uvo za sve, ja imam svoje sne. Moj vokmen je pod jastukom, zaluđujem se muzikom“. Glavnu ulogu imao je u prekraćivanju vremena dok ste čekali u redu za šećer, ulje, brašno (kavijara je vazda bilo), ili naprosto, niste hteli da ustajete ljudima u GSP-u. Živeo vokmen, drug Brzi (Zoran Cvijanović) zna zašto.
Sa njim mogu da plešem, trčim, skačem, pevam! Ne, nije uložak, to je vokmen.
Game Boy
Zapadni odgovor na istočni tetris, Game Boy! Kakva je to perverzija od zabave bila (za cenu jedne tričave Klare Šuman, najvoljenije žene u Srba tih godina), ali kao i sve druge zanimacije, nedostupna većini. Autor ovih redova često je odlazio kod rodbine u goste ne bi li slagao kockice, obarao trougliće koji su predstavljali avione (grafika? Aham…), ili prosto vodio Robokapa ka putevima zakona i reda! Ah, mladosti… Prva varijanta proizvodila se u beloj boji sa roze dugmićima i za to vreme standardnim zelenim ekranom (a danas se žale na “mrtve” piksele!), da bi se kasnije Game Boy proizvodio u raznim bojama i veličinama, pa i sa kolor ekranom (tja…). Firma “Beosoft”, kao njegov glavni distributer za Jugoslaviju, imala je simpatičnu reklamu za ovu portabl konzolu, a glavnog aktera reklame zdušno su mrzele horde napaćene dece koje su od Deda Mraza umesto Game Boy-a dobijale tetris.
Zbog ovoga smo mrzeli Deda Mraza!
Video-rikorder
U eri tri državna TV kanala (od kojih je samo jedan imao smisla), jedne režimske i jedne polu-porno polu-turbo-folk privatne televizije, percepcija gledalaca bila je sužena. Sve do pojave najekstravagantnijeg izuma od četke za ribanje WC šolje, njegovog veličanstva – video-rikordera! Roditelji su konačno mogli da uživaju u čarima seksa, starije sestre i braća da se truju Baltik votkom na miru, bake i deke da kopaju po bašti, jer eto, vi ste kao hipnotisani buljili u TV usled brda kaseta (Nindža kornjače, Tom i Džeri, Patak Dača, Kadišon), koje su vam gorepomenuti iznajmili u nameri da prodišu od vas! Posle, kako ste odrastali, video-rikorder uticao je i na vaše seksualno obrazovanje, jer ste porno filmove presnimavali na kasete sa crtaćima (TV “Palma” mnoge je izvela na pravi put), tako da se može reći da je umesto istorije zapravo on učitelj života!
Miki, Paja, Koja, Roko, Monea, Ćićolina... svi oni dolazili su nam kroz njegova vratanca...
Pentium 486
Za kraj, trešnja, jagoda i višnja na šlagu, Elvis Prisli (Elvis Presley) tehnike, kompjuter pentium 486! Stvar za koju je svaki kompjuterski zaluđenik tog doba bio u stanju da proda dušu đavolu, ide na koncerte Mire Kosovke, gleda ZAM ili pak nosi majicu sa Breninim likom do smrti – sve, sve u zamenu za njega! Lično, osim za igranje “Princa Persije” (Prince of Persia), “Čoveka iz praistorije” (Prehistorik Man) i još nekoliko igrica nije mi bio zanimljiv, ali je zato moj rođak (danas svršeni ETF-ovac sa teglama umesto stakala, od milošte zvani geek) onanisao i ljubomorno čuvao svoj “dragi” računar. Rad u MS DOS-u (ne u stranci, već u programu) bio je ravan radu na naftnim bušotinama na severnoj hemisferi, tako da je dva’es balavaca pisalo i brisalo karaktere, ne bi li došli do cilja (naravno, uzaludno). Žuta slova na crnom ekranu veličine omanje torte i kućište fine kilaže za izbačaj iz benča bili su lepo seme od koga danas ubiramo moderne jabuke. Hvala Bilu Gejtsu (Bill Gates) i Stivu Džobsu (Steve Jobs) na tome.
Đavolu sam dušu dao zbog njega...
Devedesete… Ok, imale ste vi i dobrih strana, neka epohalna tehnološka otkrića i dostignuća, muziku (muziku, a ne parade i posela), ali, ipak, ne mogu vas voleti. Mnogo je bludne penetracije nad mozgom bilo, niko nevin nije ostao. No, idemo dalje. Još ću vas pretresati i potkazivati!
Stevica Svetozar Rajčetić je rođen u pravim godinama,ali u pogrešno vreme. Za sebe tvrdi da je savršeno nesavršenstvo i potpuna negacija onoga kakvim ga ljudi vide. Živi u Beogradu, ali je duhovno uvek u Novom Sadu i možete videti njegovu siluetu kako sedi na zidinama Petrovaradina, zamišljeno gleda ka mostovima na Dunavu… Njegova poruka čitateljima i svim prijateljima glasi “In vino veritas”.
Milica Denić je PR menadžer, fotograf, dežurni serviser kompjutera u komšiluku i nepopravljiva kupoholičarka. Voli svoj alter ego, leto, country muziku, filmove, RPG igrice i jacobs 3 u 1. Trabunja o raznim temama na svom blogu. Njen moto je “In omnia paratus”.
