Imam trinaest godina, sedim na podu svoje sobe, preda mnom je prostrta bela dukserica, ona pamučna, uz koju idu dugačke gaće i čine mušku zimsku pidžamu početkom osamdesetih. Otvaram pakovanje ugljena i spremam se da na njoj nacrtam lice koje me posmatra sa omota crveno-bele ploče “The Doors: Greatest Hits“.

cigla1 picnik Cigla u glavi (1. deo)

Hello I Love You, Light My Fire, People Are Strange, Love Me Two Times, Break on Through, Roadhouse Blues, Touch Me, L.A. Woman.

Na gramofonu, nemam pojma kom, ali ako nije domaće proizvodnje – onda mora da je ruski, vrti se A strana odabranih hitova i umnožava moje sive ćelije, oblaže ih ciglama beskompromisnog prihvatanja samo onih sadržaja koji su:

  • genijalni
  • obeleženi umetničkom intervencijom nad sirovim emotivnim i erotskim nabojem
  • spiritualni

Pevam “People are strange when you’re a stranger, faces look ugly when you’re alone…“ i vučem ugljenom po debelom belom pamuku. Sjajno! Jeste mi faca ispala malo izdužena, ali takva je i na omotu. To je sada dukserica za svečane prilike, uz one “Lee Cooper“ farmerice koje sam uspela nekako da malo pocepam na kolenima i sakrijem od nane da ih ne zakrpi. Nosiću je premijerno u petak uveče.

Stojim u parkiću, takozvanoj hipi dolini, među ostalim dugokosim svetom u farmerkama. Mladići su mi nekako lepši od nas, mi cure izgledamo kao mladići sa sisama. Moje trinaestogodišnje grudi vrlo malo izobličavaju crtež na mojoj dukserici. Svi me pitaju: “Ko ti je to crtao?“ Krajnje sam ponosna što mogu da kažem “sama“ i čujem odjek neverice: “Sama?“

Glavni baja, gitarista u nekom bendu, sedi na klupi; izgleda mi nedostižno divno, ima sigurno dvadesetak godina, vatrene crne oči, sjajnu dugu kosu, prelep je. Gleda u mene, umirem. Počinje da svira i peva baš dobro: “Hello, I love you, won’t you tell me your name? Hello, I love you, let me jump in your game…

Na nebu sam. Ovde se govori jezikom koji ja razumem i izgaram od želje da njime progovorim. Zasad pevam i ja.

Božanski Morison i nedostižni gitarista iz parka, ludi naučnici u hemijskoj laboratoriji eksplozivnih trinaestogodišnjih hormona. Čudo su napravili.

Šest godina kasnije zabavljam se sa gitaristom i otkrivam kakvoću cigala kojima su obložene njegove sive ćelije. Labavo. Alkohol, trava, ali pretežno alkohol. Tezge po kafanama. Miris dna.


Aleksina Đorđević, matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.

Comments