Brutalna istina – prijateljstva umiru. Češće nego što požive. Za to može biti mnogo razloga. Sujeta, ljubomora, nepoverenje, laži – sve to može ubiti jedno prijateljstvo. A na kraju? Big Boom! Svadja i drama, povišeni glasovi, međusobno osuđivanje za sve stvari koje smo nekada uz međusobnu podršku prebrodili. To je to – kraj, tačka je stavljena na ko zna koliko godina. I nije toliko teško. Dugo posle nemilog događaja imamo tu dozu ogorčenosti i ljutnje koja nam ne dozvoljava da žalimo za izgubljenim. Međutim, šta kada big boom izostane? Nema ni tačke za kraj, ni svađe, ničega. Ali, nema ni prijateljstva. Takav užasan osećaj, odnosno nedostatak osećaja, ostaje kada jedan od prijatelja, naprasno odluči da zapostavi i zaboravi svoj (društveni) život zarad veze.
Kao da nekakav okidač unutar njihovog mozga iznenada okine, i ućini da nestane sposobnost da se uspešno održava više od tog jednog odnosa. Ubrzo, u njihovoj svesti, svaki odnos osim onog sa partnerom postaje nepotreban. Nema prijatelja, nema dobrog provoda, ma nema ni roditelja ni brata ni sestre. Ali, tu je ljubav, harmonija, utopija toplih osećanja!
Imamo svi takve, odnosno imali smo ih, pre nego što su postali takvi, i svi smo iz nečijeg života istisnuti bez i mrve milosti, kako bi se taj neko mogao posvetiti svojoj presvetoj vezi i partneru. Ako spadate u malu grupu srećnika koje ovo još nije zadesilo, onda su vam barem poznate priče. Urbane legende o ribama zmajevima i momcima delijama, koji su nekada bili the life of the party iliti društveni dragulji svake ekipe, a sada postoje negde, upareni. Retko ih možemo sresti u javnosti, osim ako ne izađu sa bližnjim svojim da vide šta to propuštaju. Tada obično utvrde da im ne fali ništa, dok god imaju jedno drugo i vrate se u svoje prirodno stanište (njena/njegova gajba) srećniji nego ikada. Jedini način po kome bi poznanici (mahom bivši prijatelji, koji se još uvek blago interesuju za njihovo dobrostanje) mogli da utvrde da je sa njima sve u redu, da se nisu preselili u Timbaktu ili slično, jeste putem Fejsbuka, na kome uglavnom imaju zajednički profil: njegovo ime, pa njeno, pa njegovo prezime.
Kao jedna od sveže istisnutih, nalazim da su faze spoznaje da je vrag odneo šalu i da prijateljstva tu više nema sledeće:
– Radost na njihovu sreću – Baš mi je drago što su se našli, skroz su slatki. Meni su parovi uglavnom, ono, bljuc, ali oni su mi nekako slatki.
– Razumevanje – Koliko se ona samo zaljubila čoveče, ona bukvalno tu lebdi dok mi priča o njemu. Mislim, jeste da nema vremena da se vidimo od te ljubavi, pa mi to priča preko telefona, ali to je baš… slatko.
– Neverica – Mislim sve je to lepo, srodne duše i sve to ali je l’ moguće da se nismo videle nedeljama, otprilike?!
– Nerazumevanje – Ma daj bre, hoćeš da mi kažeš da ne može da odvoji bednih pola sata, ne treba mi više, eto koliko niska očekivanja imam od nje sada, a ni to neću dobiti, ma ja ne znam ko je ta osoba više!
– Mirenje sa činjenicama – Ko? A, znam, Bože, super smo bile. Ali davno nešto, ne znam sada u kom je tripu.
I za kraj, minut ćutanja za preminula drugarstva. To je red, tako se mora. Ako treba, ustani, spusti glavu. Stavi ruku na srce, što da ne. Sigurno je bilo vredno tako dramatičnog poteza. Ili ga možda ovakva dramatizacija skrnavi? Ah, bilo kako bilo, ono više nije sa nama. Možda nema tačke za kraj i svađe da nas razljuti, al se ta ogorčenost ipak nekako prikrade. I ostane.
Mina Al Ansari – oseća da ima bar dva alter ega, koji se međusobno ne podnose i nada se da će jednom uspeti da ih pomiri, iako tada verovatno ne bi znala šta će sa sobom. Od svog tog unutrašnjeg mira može joj biti dosadno. “You see things and say – why? I see things and say – why not?”
