Uh, kad uporedim to što sad svaku muziku možete da pronađete na YouTube-u i to što sam pre… hmm… nekoliko decenija morala da odem u beogradsku Robnu kuću na odeljenje sa pločama i da ne znam šta imam u rukama i da mi srce kuca u grlu dok žurim ka najbližem gramofonu. Pa… neuporedivo je.
Vesna i ja smo tog dana bile zajedno u robnoj kući i njen gramofon je bio bliži. Ulov smo donele u sivoj, valjda “Jugoton”, kesi sa slikom velike crne ploče, koju je kasnije zamenila Vesnina kesa iz Amsterdama, pa moja iz Helsinkija, ali one su bile šuškave, a ova valjda “Jugotonova” masna i debela, jaka, idealna za neke, eh, akcije.
Sa njega su svirale: Long Live Rock & Roll, Lady of The Lake, Gates of Babylon, Kill The King, Rainbow Eyes
Dobro, naslovna pesma, super. To smo već čule kod Gorana, uostalom, zato smo i kupile ploču. Prvo pravo naprimavanje nalazilo se na prvoj B numeri (ploče su imale A i B stranu, znate).
Dve četrnaestogodišnjakinje kleče na podu, gledaju u gramofon i mlate kosama. Da pustimo ponovo? Ne, prvo da odslušamo celu ploču. Ah, mudro. Jer, pronašle smo naša ranjiva, razbijena i opet sastavljena pubertetska srca na kraju B strane. Gledale smo se u neverici, raspamećene, ganute, u suzama. To je verovatno bila prva rok balada koju smo stvarno čule. Izula nas je.
A onda mi je Vesna ispričala o dečaku iz Roterdama koji je overio, i dok smo vrtele “Rainbow Eyes” dvadeset šesti put, videla sam njegovo lice, velika usta i kratku plavu kosu.
“Jeste, takav je bio, velika rumena usta i kratka plava kosa, ali kako ti to možeš da znaš, nikada ti nisam rekla?“, pita Vesna, manje zapanjena nego što bi to neka Vesna danas bila.
“Nemam pojma, ali tako vidim kad žmurim“, rekla sam i vratila iglu na početak osme pesme. Možda sam tada postala veštica. A možda sam to prosto uvek bila.
Mnogo godina kasnije, razgovaramo telefonom, Vesna i ja.
“Vesna, jebote, ne možeš da uradiš svojoj devojčici isto što su tvoji uradili tebi. Saberi se, čoveče.”
“Ja sam bolesna! Imala sam 38 kilograma i nisam mogla da ustanem! Hranili su me kroz pupak“, krči dramatično Vesnin glas iz Roterdama, iz stana njenih roditelja. Ne valja.
To nije ono biće sa kojim sam delila vizije, zvuke i samoću. Ništa to ne valja. Šta li joj se to dogodilo između pobožnog klečanja pred gramofonom i igle u pupku? Mislim, znam šta joj se dogodilo, ali to je samo život. Svima nam se događa. Šta to prelomi čoveka tako da izgubi svoje svetilište, pred kojim su se događala čuda? Izgleda da je gubitak vere opasan po život. Nikada neću izneveriti Vesninu mračnu sobu i veliki gramofon sa zvučnicima na niskom stočiću i kolena u farmerkama na izlizanom tepihu. Nikada, nikada, nikada, do kraja sveta…
Aleksina Đorđević, matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
