“Svet je pogasio sva svoja napajanja elektornima ljubavi! Prijateljstva ovde ne traju koliko i ispijanje jedne kafe. Nema više intelekta koji je alfa i omega stvaralačke vasione.” – crni biseri slova nizali su u se smislene lančiće mlade jedinke, koja nema s kim da ih podeli. Ta mala, plastično-metalna kutija bila je moderan dnevnik koji isisava energiju od vlasnika svojim zračenjima i svetlošću koja produbljuje tamu duha. Osećala je kako joj jagodice na prstima postaju crveni i sočni plodovi bolnog udaranja po tipkama tastature. Rešila je da ih malo odmori od napornog pomeranja sa jedne oznake na drugu. Počeli su da se sudaraju, da se zapliću i da prave mesnate čvorove po plastičnoj površini – plastične realnosti. Prešla je na drugu zanimaciju u vidu grickanja neuredno nalakiranjih crnih noktiju. Bacila se na memorijsko beleženje, dok se ne vrati započetom poslu. Sa svakom zanokticom koju je krvnički otkinula iz dosade, došla je na ideju da navuče prvu stvar na sebe i da zapleše tango sa porocima duše u melodičnoj septembarskoj noći. Crna marama oko vrata, naslage neskinutog kreona pomešane sa novim crnim osveženjem očiju, koje su spremne da ugledaju čaroliju ponoćne zbrke velikog grada. Buka koju je proizvodila svojim pokretima po stanu uspela je da nacrta njenu majku na vratima od dnevne sobe.
– Gde si ti to krenula u ove sitne sate, crno dete?
– Kevo, crna jesam, ali svetlost moje duše nikada neće biti primećena u ova četiri zida. Treba mi vazduh, hladnoća, lišće koje sluša govor tuđih đonova koji ga nemilosrdno gaze. Razumeš? Potreban mi je život!
– Šta ti je dete!? – ne stigavši da završi svoju dobronamerno-prekornu misao, njena malena princeza koja je do juče veselo trčarala za leptirima, duvala maslačke, pevala lutkama u ponoć, sada je sa svojih 17 godina hodala sama troroarima stvarnosti.
Našla se na željenom mestu u neželjeno vreme. Mračni prolaz između zgrada, lokacija dobro poznata lokalnim poštovaocima dobre gandže, iglastih poslastica i raznih promiskuitetnih igrarija. Sela je na klupicu, uronila glavu u ledeno prostranstvo dlanova i dala sebi oduška da posmatra predstavu u režiji života. Živi ljudi smenjivali su se pred njenim očima, umesto označenih slika, izbacivali su nekontrolisane osmehe umesto statusa, vodili su banalne razgovore o kvalitetu sadržaja koji su udisali i izdisali, nisu četovali.
Postajalo joj je interesantno njihovo dodirivanje, realna razmena emocija, erotičnog materijala, koji nije imao lajk za posledicu već dodir, zagrljaj i poljubac. Ova sedamnaestogodišnja devojka, uhvaćena u društvenu mrežu otuđenih paukova, nije mogla da se pohvali da je ljubila nekog duže od nedelju dana, a do udaljenijih predela intimiziranja nije ni pokušala da dosegne. Za kombinacije sa efektom šibice (znate ono “kres, kres i drvce izgori”) nije imala iskustva, a ni volje da pristane na njih, jer zabranu je širio strah amaterizma i san o laticama na svili, svećama koje mirišljavo čuvaju intimu, koja nosi lepršavo iskustvo prvog puta i nestajanja jedne nevine devojčice.
Nije imala smelosti da bude kao ostale, da se hvalisa glupošću, iako je vršnjačkim trikovima često želela da podlegne, oni su nekako ličili na srećne ljude, ali iza te sreće krila se kratkotrajnost. Njene drugarice uveliko su išle po klubovima za velike momke i curice, pile martini, plaćen rukama koje na sebi vucaraju skupocene marke satova i uobraženo vrte ključeve od limuzina od par desetina “soma” evra koje ih čekaju ispred, kako bi ih odvezle u leglo uzdaha, zadaha i urednog vežbanja bicepsa, tricepsa na režimu ishrane mlade “piletine”.
Jelena Pavlović – student IV godine na Ekonomskom fakultetu u Kragujevcu, online novinar, pisac u okviru Narodne biblioteke Srbije – savremenih pisaca, autor romana “Tajne robotovog mozga” i istinski opsednuta igrom reči, inspiracije i misterije ljudske duše. Priroda, samoća, život, ljubav, životinje, knjiga su punjači za baterije inspiracije.
