Jednoga dana, pre mnogo leta, mali frulaš po imenu Želimir Trovački imao je san. Želeo je da ima svoj cirkus, sa sve artistima na trapezu, cikutavim pajacima, gatarom i medvedom što skače kroz zapaljeni obruč, pa još i priča, ali najviše od svega je želeo jedno – da njegov cirkus postane najpoznatiji u njegovom kontinentu.
Želimir je često znao da zagledan u oblake zasvira frulicu kraj reke, te je tako jednom prilikom osmislio i ime svoga carstva – “Sivi oblak”. Rekao je tada: “Pokoriću svet svojim carstvom! Svi će mi se diviti, voleće moj cirkus.”
Prvo je naišao na misicu piskutavog glasa: “Ja sam Iritantna Vihorić, imam dosta dosadnih i nepoznatih drugova, vole da žderu i smeju se na glupe viceve! Uz to, imam i piskutav glas, svi će me zapamtiti, a samim tim i tebe.” Želimir tu skoči od sreće: “Imaćeš dva termina nedeljno u cirkusu, čudo će da napravimo!”
Al’ cirkus ne bi bio cirkus bez pajaca na trapezu. Šetao tako Želimir, šetao, kad u nekoj krčmi naiđe na Tračarku Vestić Neartikulisanić, ženu poznatu po nedefinisanosti opusa rada. “Hej, treba mi neko poput tebe. Vodićeš program, pisati monologe i biti pajac na trapezu. Može?“, upita Želimir. Tračarka je odmah pristala na to uz reči: “Ta, može, ja sve znam raditi. I u svako doba po potrebi na scenu iskakati. Još ću i prosta pitanja postavljati. Videćeš, svi će o nama pričati.” Želimir, blažen, već poče zamišljati aplauze publike u transu.
Sledeća na redu beše gatara, jer cirkus bez nje nije cirkus. Čuo je Želimir za strašnu Manju Kartovski, proročicu kakvu svet video nije. Obrati joj se rečima: “Manja, daću ti jedan termin nedeljno, u centru šatre posadićeš kandidata na vruć žar, te ćeš mu sudbinu govoriti! Naravno, pre toga ćemo saznati sve o njemu, da se ti možeš oholo vladati.” Manja, kao i svi, pristane odmah, uz jedan mali uslov: “Gospodine Želimire, je l’ mogu biti i glasnik cirkusa? Oduvek sam želela da to budem.” “Naravno, Manja, to sam od tebe i očekivao“, oduševljeno ciknu Želimir!
“Oh, bože, moj cirkus Sivi oblak ima definitivno da zaživi! Moj san postaje java“.
Ubrzo se seti Želimir da narod seks voli, te počne misliti kako u program cirkusa i to da stavi. Tu se on seti Smorine Pričalić, dugogodišnje spikerke na radiju “Šljiva”. Smorina je bila glavni seksolog naturščik u svome selu, a pored toga i u provodadžike se dala. “Ha, ha, ha, hoću, gazda Želimire, ha, ha, ha, naravno da hoću, ha, ha, ha. Al’ samo ako mogu da se ovako smejem, ha, ha, ha, i svojim osmehom uveseljavam naciju. Moji nastupi će biti hit and chic, svi će samo o meni pričati, ha, ha, ha.” Želimir zapljunu svoju desnicu i istom poklopi Smorinu: “Imamo dogovor! Deder potpiši“.
Dok je tako zadovoljno trljao ruke, na um mu pade: “Pa cirkus i mečku mora da ima!” Želimir zadene frulu za pojas, pa se put Šapca on spremi! Čuo je Želimir da su tamo najbolje mečke. “Pošto je ovaj medved?“, upita Želimir, pikirajući na najdebljeg od svih. “Kume, ni ja ti ne znam koga je pola, znam da je azilant i da smrdi do bola“, iskreno reče Ciga. Želimir odlučno reče: “Ma, nema veze, kupujem njega! Mojoj publici baš takav treba! U ponoć će svoju tačku imati, mom će cirkusu kraljica biti! Je l’ ima ime, il’ da ga ja krstim?” “Nosi ga kume, dajem ga džabe! Tepamo mu Trpko, tako ga i ti zovi!“, odgovori Ciga. Želimir srećan, sada sve u cirkusu ima, predstave će ići stalno, danima i noćima!
Od frulaša do gazde najvećeg cirkusa na Balkanu i vlasnika flote dirižabla beše trnovit put. Al’ eto, Želimir Trovački je uspeo. Ostvario je svoj san. The end.
(a šta je posle bilo)
Cirkus Sivi oblak je rastao. Svako je savršeno svoj posao radio (a gazda Želimir stalno kupovao sve veće i veće šatre). Narod se oduševljeno kleo u cirkus Sivi oblak, te je na njegove predstave dolazio u sve većem broju, ne sluteći da će poput dece u priči o Pinokiju završiti kao magarci u polju…
Stevica Svetozar Rajčetić je rođen u pravim godinama, ali u pogrešno vreme. Za sebe tvrdi da je savršeno nesavršenstvo i potpuna negacija onoga kakvim ga ljudi vide. Živi u Beogradu, ali je duhovno uvek u Novom Sadu i možete videti njegovu siluetu kako sedi na zidinama Petrovaradina, zamišljeno gleda ka mostovima na Dunavu… Njegova poruka čitateljima i svim prijateljima glasi “In vino veritas”.
