21h. To mu daje još 7 minuta. Iz crnog Ralph Lauren kaputa vadi paklu Sobranie-a, koju do savršenstva uvežbanim pokretom, dočekuje zippom. Čeka par sekundi da sveže mokrom ulicom prođe taksi, kako bi ostao u tišini mraka, i tek onda pali. Voli zvuk prvog dima, dok očima fokusira zapaljeni kraj. To mu je dokaz da je sam, i još jednom, ako ne i večito – neometan. Leđima i desnom, crnom Prada cipelom, naslanja se na oronulu zgradu, stapajući se u njenu jednobojnost. U pravu ste. Crna nije boja. Ali je način života. Pogotovo ako ima zlatan filter.
21:04 – oseća vibracije telefona u džepu. ”Ova je nervozna” – govori njegov smešak jedne strane usana. Tri minuta kasnije, cigaretu gasi o ugao Svetosavske i Knjeginje Zorke i kreće ka ulazu.
Ona otvara vrata.
– Kasniš!
– Varaš!
– Šta?
Prolazi pored nje, očešavši se o rame njene providne Wolford bluze i oseća Stari Chanel 5 u preprskanoj količini.
– Mislila sam da vi samo ćutite i jebete.
– Prosta si.
– Molim?!
– Ko smo to mi?
– Pa vi… Mislim, ti si…
Prebrzo – okreće se prema njoj, grabi je za bluzu i kida dugmiće oberučke takvom silinom, da jedan udara u prozor, drugi u plazma televizor dijagonale 107 inča, a treći u Charles Rennie Mackintosh komodu. Pred njim stoji savršeno očuvano telo u poznoj trećoj deceniji života, kome onaj koga nema, nije posvećivao dovoljno vremena. A sudeći prema obimu grudi, divnom i solarijumski istretiranom stomaku, taj neko je baš grešio ili baš bio zauzet, ili – što je najčesći slučaj, znao je za bolje.
Nije se ni čestito zgranula, iz usta oivičenih Yves Saint Laurent karminom, iskliznuo je samo pokušaj samoglasnika i već je bila okrenta na vrata, sa rukama iza leđa i raširenih nogu. Jednom rukom držao je njene dve, dok je drugom skidao crni Hermès kaiš, a onda joj je istim i zavezao ruke, uvezao njenu kosu oko svog zgloba i uhvatio je u pesnicu, jako povukao ka sebi i još jače ušao u nju.
Njena vlažnost odala je njenu usamljenost, a sopstvene uzdahe zadovoljstva, prigušivala je polu-lažnim naporom.
Uhvativši je za potiljak, gurnuo joj je glavu bočno na vrata, liznuo uvo, zaustavio se na njemu i čujno samo za nju, prošaputao: Viči jer želiš!
Komšije ce obarati pogled u pekari posle onoga sto je usledilo. Svršila je brzo i glasno, on istovremeno i rutinski, a zatim se okrenula i dala mu ono što je prezirao – pogled:
– Hvala ti.
Uhvatio ju je za obraze, palcem za jedan, kažiprstom i srednjim za drugi kraj, držao 2 duge sekunde i onda pustio sa gnušanjem:
– Nikad tako ne pogledaj muškarca!
– Jebi me još! Želim da me jebeš još!
– Prosta si. Dodaj mi cigarete.
– Gde su ti cigare?
– Cigarete!
– Dobro, gde su ti cigarete?
– Ralf.
– Molim?
– Kaput.
– Zašto si tako naporan?
– Pssst, držao je kažiprst u vazduhu, a zatim ga lagano prineo usnama, gestikulirajući da ne progovara dok pali.
– Sobranie a? Smem jednu?
– Pogledao ju je prekorevajuće.
– Zar ne vidiš da…
Zaćutala je. On ustanovio tišinu u sobi i zapalio. Čulo se. Očima joj je pokazao da može da govori.
– Ti si neki fetišista?
– Samo kad su u pitanju mala stopala. Sa gađenjem pogledao je njena.
– Au izvini molim te, jel mogu sad pljugu?
– Cigaretu.
– Dobro. Cigraretu. Molim te.
– Ne moli me. Koliko gori?
– Šta?
– Ništa. Prevrnuo je očima i ponudio je.
– Nemoj to da mi radiš, muž mi prevrće za sve.
– Samo tebe izgleda ne prevrće.
– Prestani da budeš drzak, neću te više kontaktirati.
– Reci ”zvati”, inače, ne postoji drugi put.
– Molim?
– Videćes me samo večeras.
– Pa kako zarađuješ, ako si kod jedne žene samo jedanput?
– Ko kaže da sam plaćen?
– Molim?
– Već je sve naplaćeno.
– Šta? Kako to misliš?
– Skoro sve. Osvrnuo se oko sebe, na komodi našao Bergner otvarač za vino i rešeno krenuo ka prozoru. I dalje neobučen, osvrnuo se prema njoj, i krenuo da urezuje linije na njemu.
– Je l’ ih vidiš?
– Šta radiš to?! Zašto radiš to?!
– Ne treba kusur.
– Pa pobogu vide se, naravno da se vide, prestani, treba to da gledam svaki dan.
– Upravo. Kao sto vidiš, biću ovde svaki put kada budeš gledala kako se ove linije presijavaju na prozoru.
– Ima da zamenim prozor.
– Možda treba i muža.
– Šta ti znaš o mom mužu?!
– Znam da ima ženu kojoj fali mnogo više od njegovog prisustva.
– Ko si ti da osuđuješ?! On radi. On mnogo radi!
– Da se primetiti po veštačkom kaminu.
– Odlazi.
– Hoću. Samo da završim. Digao je cigaretu u vis kako bi pokazao šta.
– Jebi me još jednom molim te!
– Rekao sam ti da ne moliš.
– Samo jos jednom.
– Dođi.
Krenula je prema njemu.
– Četvoronoške.
– Molim?
– Na kolena, na ruke, pa putem tepiha do mene.
– Ponižavaš me.
– Samo jer mi dozvoljavaš.
Kleknula je na kolena, učinila nešto što je bio pokušaj zavodničkog pogleda i četvornoške krenula prema njemu.
– Sporije.
– Krenula je da se umiljava. Žena od 38. godina, vlasnica salona nameštaja u koji nikada nije odlazila, bogato udata za muža čije pravo zanimanje nije znala, maćeha dvoje dece koja od nje nisu želela ništa više od koverte.
– Mjauči!
– Molim?
– MJAUČI!
– MJAUUu.
– Gadiš mi se.
Krenuo je da se oblači.
– Šta radiš to?! Ne idi, NE IDI!
– Sa poda vukla ga je za nogavicu crnih Marithé & François Girbaud pantalona.
– Imaš vremena do kraja ove rečenice da ih pustiš.
Pustila je i počela da rida.
– Marš iz moje kuće!!!
– Napokon! Hoću, dodaj mi cipele samo…
– Ma daću ti ja tvoje usrane cipele!
Krenula je besno prema njima sa namerom da ih upotrebi kao oružje.
– Hej!
Okrenula se.
Držao je upaljenu cigaretu na santimetar od portreta njenog muža. Ulje na platnu. Koštala je kao četiri godine studija njegove ćerke, koja ih je oboje mrzela.
– Ne bih voleo da mu je ugasim u oku. Mada, posle ovoga što je video (aludirajući na pogled slike), manje bi ga bolelo od tvog ponašanja. A sada, cipele, molio bih te.
Četiri minuta kasnije našao se na ulici. Na broj koji počinjao je sa +971 poslao je poruku:
”Prozor”
Danijel Čehranov je diplomirani muzički producent. Voli da pušta tri techno ploče istovremeno, ali i da uživa u jednoj deep house-a, da gleda derbije nižeplasiranih timova Premier lige i devojke koje znaju da pričaju. Gledaće vam u patike i teraće vas da eksirate. Nikad neće biti ozbiljniji od vas.