Ona je pevačica, glumica i režiserka, izuzetna žena koja svojim glasom budi neopisive emocije. Još kao hirovita tinejdžerka privukla je pažnju na sebe, ne toliko izgledom koliko umećem. Žena o kojoj je čuveni “The New York Times” pisao kao o najuticajnijem američkom mejnstrim pop umetniku posle Frenka Sinatre (Frank Sinatra). Njeno ime je Barbra Strejsend (Barbra Streisand).
Osamdesetih godina prošlog veka “The New York Times” proglasio je Barbru Strejsend najuticajnijom američkom mejnstrim pop umetnicom
Barbra Strejsend rođena je u Njujorku 24. aprila 1942. godine. Kao mala pokazivala je izuzetno interesovanje za umetnost. Kako nije nailazila na podršku svojih bližnjih, često je u samoći imitirala poznate zvezde.
Barbra je, srećom, bila veoma uporna, i već u srednjoj školi počela je da se ozbiljnije bavi pevanjem kao solista školskog hora čiji je član bio i Nil Dajmond (Neil Diamond). U školskim klupama upoznala je i Bobija Fišera (Bobby Fisher), budućeg šahovskog maga, njenog i danas bliskog prijatelja. Prilično skupe časove pevanja uspela je otplati zaradom od nastupa u noćnim klubovima. Sa 19 godina konačno dobija šansu da zaigra na daskama čuvenog Brodveja u mjuziklu “I Can Get it for You Wholesale”. Te iste godine potpisuje ugovor sa muzičkom kućom Columbia Records, dok će prvi album, “The Barbra Streisand Album”, ugledati svetlost dana sledeće godine, 1963, i doneti joj čak dva Gremija. Naredni albumi bili su jednako uspešni, čak su se u jednom trenutku sva tri našla istovremeno među prvih 10 na “Billboard”-ovoj top listi, i to u vreme kada su Bitlsi (The Beatles) dominirali muzičkom scenom.
Prvi album doneo joj je dva Gremija
U naredne tri godine Barbrina karijera kreće uzlaznom putanjom. Kao već poznata i međunarodno priznata pevačica gostuje u najpoznatijim programima, pa i u emisiji svoje omiljene pevačice Džudi Garland (Judy Garland ). U periodu između 1965. i 1968, Barbra dobija priliku da ima sopstveni šou. Prvi pod naslovom “My Name Is Barbra” dobija odlične kritike i Emi nagradu. Osim televizije i muzike, Strejsendova pronalazi vreme da se posveti i pozorištu, svojoj velikoj ljubavi, i mjuziklu “Funny Girl”, koji će publika prihvatiti s oduševljenjem.
Ova pevačica, glumica i režiserka cenjena je u celom svetu
Šezdesete godine prošlog veka ostaće upamćene po njenim veoma uspešnim albumima, kojih je bilo čak 10. Na njima su se našle i pesme Harolda Arlena (Harold Arlen), kompozitora čije su hitove prepevale i velike zvezde poput Frenka Sinatre, Luja Armstronga (Louis Armstrong) i Džudi Garland. Među njima su “My Name Is Barbra” jedan i dva (1965), “Color Me Barbra” (1966), “Je m’appelle Barbra” (1966) i “Greatest Hits” (1970). Najuspešnije, ipak, ostaju sedamdesete. Pesme kao što su “The Way We Were”, “Evergreen”, “No More Tears (Enough Is Enough)”, duet sa Donom Samer (Donna Summer) i neizbežna “Woman in Love” samo su neki od hitova koji su ne samo obeležili jednu epohu, već su i danas rado slušani. Godine 1982. muzički kritičar Stiven Holden (Stephen Holden) proglasiće Barbru najuticajnijom američkom pevačicom u istoriji popa.
Osim muzikom, Barbra se vrlo uspešno bavi i glumom. Prvi film “Funny Girl” iz 1968, nastao po istoimenom brodvejskom hitu, doneće joj Oskara za glavnu ulogu. Mnogi njeni filmovi zasnovani su upravo na mjuziklima, kao što su “On a Clear Day You Can See Forever” i “The Owl and the Pussycat”. Zablistala je u komedijima “What’s Up Doc?” i “For Pete’s Sake”, kao i u drami “The Way We Were” u kojoj joj je partner bio Robert Redford. Krajem sedamdesetih, dobiće i drugu Nagradu akademije za kompoziciju “Evergreen” koja je pratila film “Zvezda je rođena” (“A Star Is Born”) i tako postati prva žena koja je dobila Oskara u ovoj kategoriji. Interesantno je i da je Barbra prva holivudska zvezda koja je na filmu izgovorila reč “fuck”, a reč je o filmu “The Owl and the Pussycat”.
Prva je žena koja je na filmu izgovorila reč "fuck"
Početkom osamdesetih, posle neuspeha filma “All Night Long”, Barbra se posvećuje radu na sopstvenim filmskim ostvarenjima koje je sama pisala i režirala (od 1972. ima i svoju producentsku kuću Barwood Films), kao što su “Yentl” i “Gospodar plime” (“The Prince of Tides”) u kojima je igrala glavnu ulogu, a koje su kritičari odlično prihvatili. Pre nego što je napravila dužu pauzu, 1996. godine snimila je “The Mirror Has Two Faces”. Na filmske staze Barbra se vraća 2004. godine komedijom “Upoznajte Fokerove” (“Meet the Fockers”), zajedno sa Dastinom Hofmanom, Robertom de Nirom (Robert de Niro) i Benom Stilerom (Ben Stiller). Ista ekipa okupiće se ponovo 2010. u filmu “Mali Fokerovi” (“Little Fockers”), nastavku komedije.
Legenda pop muzike čije pesme volimo i u kojima uživamo
Ona je legenda pop muzike koja je ostavila neizbrisiv trag na svetskoj sceni, žena čije pesme volimo i uživamo u njima, diva čija slava neće izbledeti. Jednostavno, ona je Barbra Strejsend.
Emina Ristović za sebe kaže da je večiti nostalgičar i pisac u pokušaju. Reči su njena igračka bez kojih ne može i od kojih je, jednog dana, pre dve godine, nastao roman prvenac “Balkanski virus”. Ne može bez Italije, koja je njen dom već 11 godina, porodice i prijatelja raštrkanih svugda po svetu. U slobodno vreme vodi svoj multi-cultural blog From Italy With Love.
