Dejvid Bouvi (David Bowie) umešao je svoje prste u umetnost, muziku, popularnu kulturu i modu sredinom šezdesetih, sa samo 17 godina. Od prvog trenutka privukao je pažnju svojom otvorenom nesvakidašnjošću, beskompromisno je braneći od dušebrižnika koji su samo čekali priliku da osuđuju i kritikuju, pa makar to bilo i zbog nečije frizure. Tako je Bouvi 1964. godine osnovao civilno društvo za sprečavanje okrutnosti prema dugokosim muškarcima, što naravno nije ostalo nezapaženo. Kada mu se smučilo da mu dobacuju na ulici i vređaju ga zbog malo duže kose, staloženi sedamnaestogodišnjak rekao je da to više neće da toleriše:
Bouvi je čitavog života nalazio originalne načine da muzikom, umetnošću i pojavom izrazi svoja unutrašnja stanja. Smatrao je da iz tih stanja proizilazi čitavo njegovo umetničko biće i jednom prilikom objasnio je da želi da njegova muzika probudi sve duhove u njemu, naglasivši pri tom da ne misli na demone, nego baš na duhove. Tih unutrašnjih duhova bilo je toliko da je Bouvi svoj umetnički identitet ispoljavao kreirajući različite ličnosti, alter egoe, što je podrazumevalo potpuni preobražaj.
Nastupao je kao Dejv Džej (Dave Jay), Major Tom, Klaud (Cloud), Zigi Stardast (Ziggy Stardust), Aladin Sejn (Aladdin Sane), Helouin Džek (Halloween Jack), the Thin White Duke, John Merrick (The Elephant Man), Tao Jones. Menjao je imidž transformišući se u identitete koje je preuzimao i formirao stil u odnosu na stvaralačke faze kroz koje je prolazio. Kada se krajem šezdesetih godina pojavljivao na sceni sa vatreno crvenom kosom kompletno našminkan, u uskim pantalonama uparenim sa neobičnim jaknama ili šarenom, gotovo ženskom odećom, izgledao je potpuno androgeno. Tada nije bio svestan da je jedan od začetnika glem roka (glam rock), svojevrsnog stila u rok i pop muzici koji će usvojiti i drugi izvođači.
Bouvijeve oči, koje su različite boje, takođe su postale njegov zaštitni znak i povod za polemisanje o tome na koji način on to postiže. I dok su mnogi mislili da nosi sočiva, da širi zenice i ko zna šta još, malo ko je znao da Bouvi ima dve različite zenice, jer se u školi potukao sa najboljim drugom oko devojke. Od siline udarca, levo oko nije moglo da se povrati ni posle dve operacije i to ga je obeležilo za ceo život, svakako ne na loš način.
On je nenamerno postao modna ikona izvršivši presudan uticaj na modu u prvoj polovini sedamdesetih godina. I dan danas je inspiracija mnogim kreatorima o čemu svedoče i ovogodišnje revije belgijskog dizajnera Driesa Van Notena (Dries Van Noten), modne kuće Lanvin (Lanvin), britanskog dizajnera Ričarda Nikola (Richard Nicoll), kao i francuskog dizajnera Rolanda Mureta (Roland Mouret). Bilo da je kolekcija za muškarce ili za žene, mnogi kreatori visoke mode inspiraciju nalaze u Bouvijevim idejama.
Nikada nije tražio potvrdu drugih u vezi sa svojim stvaranjem. Stvarao je radi sebe ne podilazeći ukusima većine i uspeo je da dopre do publike i opstane na sceni tolike godine. Borio se da bude ono što jeste i to mu je sve više polazilo za rukom. Svoja razmišljanja i osećanja ugrađivao je u svoje pesme ne pitajući se da li će one imati bilo kakav kulturološki uticaj, a dopirao je do ljudi i pokretao ih. U jednom intervjuu rekao je da se oduševio kada je pročitao tuđe interpretacije svojih pesama, jer dok ih je pisao nije ni sanjao da će ih neko tako doživeti. Oduvek je osećao potrebu da bude nešto više od ljudskog bića i po svemu sudeći uspeo je u tome. Govorio je da ne zna kojim putem će krenuti i šta će sledeće uraditi, ali je bio ubeđen da će biti jako zabavno.
Maša Lopičić je diplomirani filolog i novinar. Ljubitelj knjiga, filmova, pasa i visečasovnog kafenisanja s prijateljima. Vizionar i večiti borac protiv vetrenjača i nepravde.