Tokom proteklih desetak godina razna istraživanja su sprovedena na oko 600 hiljada ljudi u zapadnim zemljama, koji rade i do 55 sati nedeljno i ta su istraživanja utvrdila tako visok procenat stresa kod zaposlenih, da je ustanovljena stopa rizika od srčanog udara koja iznosi 30 posto više kod ljudi koji nedeljno rade više od 40 sati.
Istraživanja su utvrdila i da previše vremena provedenog na poslu loše utiče i na psihičko zdravlje zaposlenih, a Šveđani su obratili pažnju na te rezultate i zaključili da ne žele da im ljudi sagorevaju na poslu, da budu preopterećeni i umiru pre penzije, odnosno, da ne žele da ih tretiraju kao potrošnu robu, već kao ljude čija ljudska prava nisu samo na papiru, pa su rešili da zaposlene rasterete na krajnje razuman način.
U firmama i kompanijama u kojima je uvedeno eksperimentalno šestočasovno radno vreme (petodnevne radne nedelje), zaposleni su zamoljeni da ne provode vreme na društvenim mrežama i u privatnim telefonskim razgovorima i slično, a za tih šest sati omogućene su im pauze, ali i druge organizovane aktivnosti, kao što su kratke vežbe razgibavanja i istezanja. Posle više od godinu dana postalo je sasvim očigledno i svima jasno da skraćeno radno vreme donosi mnoge benefite zaposlenima, kao i poslodavcima. Cilj firmi i kompanija – efikasnost i profit – ostvaren je u potpunosti, sa ljudima koji su dobili u danu dva sata više za svoj privatan i porodični život, bavljenje sportom i druge sadržaje koji čine da se čovek oseća ostvareno i ispunjeno, a pri tom rasterećeno, što je rezultiralo povećanom efikasnošću, koncentracijom i produktivnošću na poslu.
