Razmišljam o promašajima u svom životu. Promašenim ljudima, mestima, događajima koji su mogli da prođu i bez mene.
Ne znam zašto mi se ova tema vrti po glavi i što me toliko muči ove večeri, ali ima nešto u tome.
U stvari kako sam ja jedna od onih koji misle da sve ima svoje razloge i da je svaki postupak i misao u našim životima posledično povezan sa nečim, shvatam. Prodirem u suštinu.
Pre par dana imala sam po ko zna koji put situaciju da se pravdam poznanici oko toga šta sam rekla. Tačnije već ko zna koji put ona ne shvata moje šale, hvata se za sitnicu i vređa se zbog toga. Znam, naravno da sam ja kriva. Jer znate kada jednom vidite da neko ne ume da prihvati šalu na svoj račun i kada vidite da se ljuti zbog iste, jednostavno vam je to nauk za ubuduće. Sa njom/njim nema šale. Tačka. Ali da li sam onda ja uopšte u stanju da se družim sa takvom osobom, pitam se ja ?! Da li meni može da prija kafa, ručak, šta god, sa nekim sa kim moram svaku reč da odmeravam i stavljam na vagu?! Naravno da ne. Dakle biram da sujetne ljude zaobiđem u široookom krugu.
Neću čak ni da glumim Frojda, pa da tražim uzroke bilo čijeg ega koji je postavljen tako visoko da zbog njega nije u stanju realno da sagleda ni sebe ni svoje okruženje.
Neću ni da insistiram na onoj čuvenoj proporciji koja se odnosi na stavljanje u odnos ega (sujete) i nečijeg znanja (u najširem obliku), kao obrnuto proporcionalnih karakteristika – u smislu što je veće znanje manja sujeta i obrnuto. Neću ni da se bavim kompleksima, neostvarenim ambicijama. Ne. Što sam starija manje se bavim drugima, više sobom. Tako da biram da me uzroci nečije sujete ne interesuju, a da me ona kao takva dotiče samo u smislu da znam koga da izbegavam u svom okruženju. Bavim se isključivo sobom. A znate zašto? Ja njima da pomognem ne mogu, a ne želim da se više dovodim u situaciju da se osećam glupo, jer tobože njima nije prijala moja šala (istina).
Dakle onog trenutka kada osetim ovu počast u ljudskom karakteru znam šta mi je činiti. Kupim svoje prnje, okrećem se i odlazim.
Tako je najpametnije.
To je jedino što mogu da učinim za sebe. A na kraju krajeva i za njih.
Bravo za mene.
Milica Popović
