Jer taj pokušaj da se našminka i prikaže samo je gest duše. Pokušaj da se dopadnemo. Da prizovemo srodne duše, koje će nas prepoznati. Koje se slično šminkaju. Koje ćemo možda imati sreće da upoznamo uživo. Koje ćemo odmah prepoznati kad ih negde slučajno sretnemo. Jer su se dobro predstavili. Jer se nisu kostimirali i pravili se da su mnogo bolji ili mnogo drugačiji nego što jesu. Nisu se ubacivali, provaljivali i nafuravali, nego su samo reagovali, komentarisali, učestvovali, obraćali se i komunicirali.
Kad sretnem prvi put prijatelja sa Fejsa, to je ono što me fascinira. Odmah se prepoznamo. To znači da ličimo na te slike iz ogledala. Da smo prilično duše uspeli da prikažemo na svom profilu. To je kao susret stvarnih prijatelja. Jer smo tog momenta sigurni da to i jesmo.
Izgrlimo se i izljubimo bez oklevanja. Srećni što je ispalo da smo se stvarno prepoznali. Da smo lepo videli kroz ono dvosmerno ogledalo.
Jeste Fejsbuk ogledalo duše, koliko god mi bili kul i sarkastični. I naša virtuelna komunikacija i gledanje u profil, jeste pokušaj da zavirimo u nečiju dušu.
I da, Fejsbuk ima dušu. I kad se ugasi profil, jedan deo te duše odlazi u onu nebesku čekaonicu, gde duše isporučuju izveštaj o tome koga su srele i prepoznale.
