Kažeš mi da me voliš, znam to, osećam, verujem ti.
Znam i da je ljubav poranila. Eh, što nije sačekala da i ja i ti okusimo sve što život može da pruži, da zadovoljimo želju za izlascima, ludovanjem, da ljubimo dok usne ne utrnu, plešemo dok se noge ne umore, da letimo na krilima slobode dok krila ne posustanu. I da tek onda, tako zadovoljni i ispunjeni, uživamo u plodovima potpune i zrele ljubavi…
Ljubav ne pita, ne pita nikog, pa nije ni nas.
Da li smo kukavice ako ne želimo da rizikujemo?
Nisam te tražila, zavolela sam te ludo, neplanirano, ali sada ne žalim ni za čim, jer ništa nije vredno toga što imam kraj tebe. Žao mi je što propuštam zabavu, ali onda se setim koliko te volim i koliko mi značiš i da tebe izgubim ništa mi više ne bi bilo važno, zato dovraga sve, zašto žaliti za nečim što je prolazno i kratko traje?
Razmisli o tome, pre nego što sledeći put kažeš da zabava ide, a tebe na njoj nema. Sve će to proći, i ostaće ti samo slike toga, slike koje vremenom blede i ne ostane ništa na kraju. Postoji i ona druga varijanta, luduj dok ne odluduješ sve noći, ali čuvaj ovo naše neisprljano, čisto. I vrati se, ja ću te čekati. Ali ko garantuje da nas baš to čekanje neće uništiti? Smelo je stavljati na kocku sve, a opet ti ispiti učvršćuju odnos ili ga zauvek izbrišu, treće varijante nema. Koliko smemo da rizikujemo?
Postoji jedna priča o čoveku koji je želeo da ostane večno mlad, sudbina mu je poslala dve iste bočice, u jednoj je bio otrov, a u drugoj eliksir mladosti. I čovek se pitao šta da uradi, ako odustane, živeće onoliko koliko mu je suđeno, ako rizikuje, može da izgubi i taj život ili da ga ovekoveči.
Priča nema kraj, svako je priča onako kako želi, svako od nas nekad dođe do toga kada mora da izabere, odustati i sačuvati ono što imaš ili rizikovati sve. Pitam se smemo li mi da rizikujemo, imamo li dovoljno snage i sreće? Ja nisam spremna da rizikujem, previše mi sve znači. Neću tek tako lako doneti odluku da sve stavim na kocku, ne želim da se igram sa sudbinom. Dala mi je dovoljno, jedna igra i sve mi može biti oduzeto, samo jedan pogrešan potez je dovoljan. Ali ta igra ne može da se izbegne, kad-tad i taj ćemo ispit morati da prođemo, čemu onda žurba? Zašto se dotad ne bismo bavili učvršćivanjem odnosa i radili na povećanju sopstvene šanse da ispit prođemo? Zašto dotad ne bismo iskoristili vreme da proučimo sve otrove, da ih prepoznamo čak i kad stoje pored eliksira i tako napravimo pravi izbor? Neko nema vremena ni za pripremu, mora da rizikuje istog trenutka. A mi imamo šansu, nećemo je tek tako propustiti…
Jovana Sotirov “Ovakva će te teško zavoleti, teško ćeš joj se svideti i teško će ti to ona priznati. Ma, i kad prizna, opet će ti teško ljubav pokloniti. Ali kad te zavoli, neće te ovakva, prijatelju, nikad ni prevariti ni izneveriti. Takva ti je ona.”
