Zauvek spada tamo gde i srećni krajevi – u bajke. Jer nema početak. Zauvek ne može da počne, zbog prirode početaka – što počne, mora i da se završi. Često se završi pre nego što je zapravo gotovo, ili traje dugo nakon što se završilo, ali to spada u agonije, a ne u večnost.
Ne treba mi zauvek, jer nemam pojma šta bi to moglo da bude. Ono što poznajem je dobar početak. Ili loš početak. Istrajavanje u trajanju. Spektakularan kraj, sumoran kraj, bolan kraj, kraj koji istrajava. Kraj koji isparava. I razne kombinacije početaka, trajanja i krajeva. Toliko puta mi se učinilo da zauvek upravo počinje, da sam morala da naučim da mi se to svaki put samo čini.
