Ali, eh, ljudskosti, blagoslovena bila. Jer, iako sam morala, nisam naučila. I sad mi se opet čini da počinje neko zauvek – iako znam da mi se čini, ne mogu da odolim, a da se ne prepustim tim činima. I kad se prepustim, promeni se percepcija i kanda malo bolje vidim šta se dešava i gde se nalazim – u središtu zauveka (nepostojeći pojam, opušteno), u sadašnjem trenutku. I onda mi se čini da je to sve od večnosti što kao ljudi možemo da iskusimo, ili barem onaj deo koji svojim drskim ljudskim mozgovima, koji tako teško provaljuju suštinu, možemo da skontamo. Zapravo, prilično sam sigurna da mi se ne čini, iako neke čini jesu u igri. Magija postojanja, recimo.
A ako mislite da u postojanju nema magije, da se sve može naučno, racionalno, hemijski i energetski obrazložiti, u pravu ste. Može se obrazložiti, ali se ne može dočarati. Međutim, ako uzmete u obzir ono što ne poznajete, jer se ne može analizirati i rastaviti na sastavne delove, ono što ne možete predvideti, ali što možete prevideti (ako niste baš dobri u posmatranju i uzimanju u obzir) – element magije, dakle, onda sve sklizne na svoje mesto. Svi se delovi uklope i sve dobije smisao. A smisao je u postojanju. Načini su već stvar prakse, izbora, karme.
