Znaš ono o ljubljenju mnogo žabaca, pre nego što naiđeš na onu koja će se pretvoriti u princa? E, to je kretenizam. Žapci će ostati žapci. Prinčevi zrače svojim prinčevskim sjajem i nikakva žabost to ne može da bude. Ljudi se ne pretvaraju u nešto što nisu, oni su baš ono što jesu, a verovatno baš tačno tako i izgledaju.
Oborena ramena, poveća zadnjica – slabo taj stoji s kičmom, njemu treba neko da ga gura, vuče i gazi, da razmišlja umesto njega, makar samo da bi mogao da mu se suprotstavlja i da na osnovu tog otpora gradi sebe. Izgleda tupavo, rečnik mu nije baš sjajan – glup je, brate, nikad ništa pročitao nije, a i ako jeste, verovatno ništa nije skontao. Ima ludački pogled u očima i priča kojekakve nebuloze – lud je. Možda je zgodan i prezgodan, ali nije svoj, pa ne može da bude ni tvoj. I tako redom. Žaba zrači žabošću, a princ prinčevstvom.
E sad, ako metaforu princa zameniš činjenicom prinčevstva, pa razmisliš o svim prinčevima poznatim istoriji, verovatno ćeš naći da su prinčevi arogantne drkadžije, često surovi i krvoločni, razuzdani i razmaženi svojom povlašćenošću i da najčešće zloupotrebljavaju moć koju imaju. Prinčevi su često žapci koji su se baš mnogo naduli.
Dakle, bajkovite metafore ne piju vodu. Inferioran, nesiguran, slab, tupav i primitivan muškarac, neće se preobraziti u samopouzdanog, snažnog, pametnog i plemenitog, jer tvoja ljubav nema tu moć. Jer to nije stvar i pitanje ljubavi. Ako si pametna i svoja, a voliš budaletinu, on neće postati genijalac. Ostaće budaletina. Dobro, možda će da se malo izgradi i išlifuje pored tebe, ali s obzirom na potencijal (sirovinu za rad), možda više neće biti budaletina, nego samo obična budala.
