Prva strast se brzo potroši, zajedno sa zaljubljenošću, ali kad iz toga izgradimo vezu, privrženost, prisnost, prijateljstvo, osećanja postanu duboka i ljubav se iskazuje na mnogo načina. Posle nekoliko godina ništa nije kao na početku. U mnogim segmentima je mnogo bolje. I u seksu je mnogo bolje. Sve znamo jedno o drugom, poznajemo momente divlje strasti, senzualnosti i nežnosti, vođenja ljubavi i kresanja na brzaka, pijane momente i neobična mesta za seks, probali smo koješta što nam se dopalo i što nam se nije dopalo, znamo kako brzo i efikasno da postignemo zadovoljstvo, a znamo kad hoćemo da odugovlačimo i odlažemo vrhunac.
Takođe, znamo i kada da ostavimo partnera na miru, a kada da ga nagovaramo, kad nam nije ni do čega, kada je seks uteha, kada zabava, kada je neophodan da bismo osetili povezanost, a kada je totalno kontraindikovan.
Uigrani smo u partnerstvu, na mnogo načina. Postigli smo dragocenu bliskost, ne stidimo se, ne lažemo se i ne strahujemo da ćemo izgubiti partnera ako se naljutimo i posvađamo.
I više ne vodimo ljubav tako često. Dovoljno uživamo i ovako.
Nekad nismo mogli da odgledamo film do kraja.
Sada gledamo i nastavak. Ili se ušuškamo i zaspimo na pola.
Ranije smo retko koje veče završavali pre nego što se dohvatimo, a sada su sve ređe večeri u kojim se setimo da treba da se dohvatimo.
Da li treba da se zabrinemo? Odnosno, kada treba da se zabrinemo?
