Šta je to pogrešan izbor? Kako se definiše greška? Šta se zapravo smatra greškom? Greška u kom pogledu i iz čije perspektive? Da li sam ja pogrešila ili je moja odluka pogrešno shvaćena? Da li, zapravo, uopšte grešimo, tj. da li postoji ispravan izbor?
Da li smo prerano zakoračili u tuđi krevet? Je li to pitanje morala, liberalnosti, principa, vere? Da li smo se prerano, tek “odvezani”, vezali za drugoga? Šta nam je to donelo, a šta odnelo?
Da li nam vezanost za jednu osobu odvezuje kanap, vezu, sa drugom osobom? Gubimo li vezivanjem svoju slobodu ili ipak nešto iz toga dobijamo?
Voleći druge, gubimo li sebe?
Da li je možda trebalo da “volim te” ostavimo za neki drugi dan? Da li je trebalo da ga ostavimo kao odgovor na “volim te”? Da li je trebalo da sačekamo drugu stranu da se otvori?
Da li bi se druga strana uopšte otvorila? Da li će se ikada otvoriti?
Vezati se ili povezati? Velika je razlika
Da li je možda trebalo da glumimo miša, a ne mačku? Ili smo možda sasvim pogrešili što smo bili iskreni? Ili što smo bili iskreni, pa rekli da se šalimo? Zašto smo uopšte rekli da se šalimo? Je li naopako, pogrešno biti iskren?
Možda nam samo treba prostora da razmislimo ili vremena, ili nekoliko štangli čokolade, ili čaša, možda i flaša, belog vina, ili možda crnog.
Da li smo pogrešili što smo oprostili? Da li je možda trebalo da se durimo još malo? Možda je još samo malo trebalo da ne krijemo povređenost.
Možda nije sve u redu, a samo bismo voleli da jeste.
Da li je pogrešno biti povređen? Da li je pogrešno očekivati izvinjenje, moljenje za oproštaj? Da li je u redu pomiriti se sa jednim: “Neću nikad više. Obećavam”?
Ako plačemo, da li smo krhki i nemoćni ili samo dovoljno jaki da pokažemo bol? Da li je pogrešno što nam treba rame za plakanje ili ruka, ili leđa, ili zagrljaj? Ili tišina? Da li je pogrešno što nam treba tišina i samoća?
Da li je pogrešno okrenuti leđa i otići? Možda više ne postoji drugo rešenje.
Možda samo ne želimo više da se trudimo.
Je li pogrešno odustati?
Da li je on zapravo pravi? Šta ako mi nismo pravi?
Možda je potrebna samo mala promena. Trebamo li mi da se menjamo? Da li možda oni treba da se menjaju? A šta ako oboje napravimo korak ka promeni?
Da li je pogrešno menjati se zbog drugoga? Da li je pogrešno tražiti od nekoga da se menja?
Šta ako smo zaista pokušali sve?
Možda nam baš sutra pokloni cveće ili narukvicu, onda kad smo već odustali. Hoćemo li nastaviti zbog toga dalje?
Možda smo samo tvrdoglavi. Možda samo crpimo pažnju iz jednog izvora, jer je drugi presušio. Možda nam samo treba jedno iskreno klimanje glavom i držanje ruke u ruci.
Možda treba da priznamo sami sebi da smo preterali.
Da li nas stvarno grize savest ili terminom “greška” pravdamo svoje postupke, neuspele pokušaje?
Ne može se učiti iz tuđih, niti svojih grešaka, jer svaki izbor je vodio ka nekom cilju. Ljudi prave izbore u odnosu na ciljeve, to ne mora da znači da će naši izbori, slični, voditi ka istim ciljevima.
Postoji li pogrešan izbor?
U nečijim očima ćemo uvek pasti. Ne možemo biti svačiji idol i ne možemo ispuniti svačija očekivanja, ali sopstvena možemo.
Možemo voleti bez ustručavanja, jer se ne plašimo da damo sebe.
Možemo koračati, skakati, valjati se po tuđim krevetima, jer se ne plašimo da uživamo, da isprobavamo i pomeramo sopstvene granice.
Ne možemo nikad izgubiti sebe, možemo se samo pronaći tamo gde ranije nismo bili.
Biti slobodan da se vežeš. Zvuči kontradiktorno, jer ljudi vezu smatraju omčom, povocem, a načinom povezivanja. Nismo životinje, da jedni druge držimo na uzici, osim ako to nisu seksualne fantazije, onda samo napred.
Iskrenost je danas potcenjena; predstavlja slabu tačku, kao da će nas ona ubiti. Ne živimo u svetu grčke mitologije, gde će nas jedan udarac u petu baciti tri metra pod zemlju.
Da li ćemo zažmureti na jedno oko i poverovati u ono što nam se kaže, zavisi samo i jedino od nas i od toga koliko nam je stalo. Nekad se žmureći najbolje vidi.
Jedino konstantno na ovom svetu jeste promena. Nikada nećemo zgaziti dvaput u istu reku. Nikada se nećemo probuditi u istom trenutku. Nikada nećemo imati istu frizuru, kao prošli put. Nikada nećemo moći da vratimo nazad u usta ono “volim te” i ono će sigurno promeniti mnogo toga. Promena je konstantna. Počnimo da se navikavamo na to.
Jedan problem ima sigurno više od jednog rešenja, ako izuzmemo matematiku iz razmatranja. Sigurno da možemo da pokušamo još nešto, možda će to da zavisi od prethodnog rešenja, možda od vremena, od prostora, ali ono postoji.
Ne znam da li će biti bolje ako bude drugačije, ali mora biti drugačije ako treba da bude bolje.
Ne budimo uzdržani, ograničeni, slabi, slepi, nevoljni.
Tamara Naumović živi u Nedođiji; obožava sve nijanse zelene i plave, obožava da se smeje i da voli. U prošlom životu je bila Kleopatra i trenutno ne vlada nijednim bitnim delom sveta, jer su čajanke zanimljivije, a i smatra da se već dovoljno ljudi otima oko te igračke.
