Komšijske veze se odlično rimuje sa “bezveze”. Komšika jeste figura žene koja se gojazna utapa među raznim poslasticama koje pravi i koje ne sme da vam ne donese. Taman posla da dođe do toga! Sigurno ste osetili miris njenih baklava dva sprata niže, nanjuškali ste da se danas prave, pa eto MORA i vas da zasladi. Čini mi se kako kolači po komšiluku kruže iz učtivosti, ne iz bezuslovnih razloga.
Kolači vam dođu u najšareniji i najlepši tanjir gostinskog servisa za ručavanje. Majka vam očima pokazuje da sa tim tanjirom za izuzetne i retke prilike treba pažljivo jer “nije naš”. Ne jedi iz njega! Tanjir ostaje kod vas dok vaša majka ne napravi kolač. Tanjir se ne vraća prazan nikako. Kad se napuni, obično deca raznose dalje. Dovoljno je što ih je mama umutila (kolače), neće sad i da ih raznosi dabome. A i bolje da komšinica pomisli kako je u gužvi, nemoj samo sad da joj dođe na kafu i proždere kolače namenjene za ukućane.
Kao geografski nama najbliža bića, komšije su vrlo često i žrtve naših kritika. Nekako su najbliži našim zlim jezicima. Tu nastaje licemerje jer nikada nećemo reći komšinici u oči kako je zarasla u brkovima ili da joj nova makagonija farba nikako ne stoji. Ipak su nam najbliži, od njih ćemo prvo zatražiti pomoć ako izbije požar ili ako nam ponestane mleka za kolač koji će i ona da proba. Na nama je da prećutimo što nam kod njih smeta.
Često sa nekima i prekinemo kontakt i mrko ih gledamo zbog toga što su bučni. Nije i vama stalo da slušate Mitra Mirića u tri nakon ponoći kada je i njima, dabome!
Molim? Da utišam muziku? Ajde, beži!
Moj komšija je, eto, slab na čuveni hit Radeta Uroševića “Jesen prođe ja se ne oženih”. Ima tu gadnu naviku da žalosno pevuši tu pesmu u nedoba premda se ne zove Rade i ako je već 30-ak godina srećno oženjen čovek. Dođe mi milion puta da mu postavim pitanje: “U čemu se ti, bre, pronalaziš u ovoj pesmi?! Objasni mi, svega ti!”
Drugi komšija, pak, ima razvijenu ljubav prema bušilicama! I dok se njegova supruga hvali kako je najvredniji u zgradi, komšiluk čvrsto želi da on olenji svaki put kad se oglasi “pesma” njegove bušilice u cik zore!
“Aman, bre, komšija dosad si ceo stan izrešetao, dosta više da kačiš police i slike!”
Možda su gore navedeni slučajevi ređa pojava, ali fenomen zvani “Volim sve da znam”, svako ima u svojoj blizini.
– “A, dolazila je Mira na kafu danas”.
– “Ma, došla je da izvidi situaciju samo. Primetila kada su nam isporučili novi LCD televizor, došla je da ga vidi”.
Tako to obično zvuči.
Ipak se volimo, komšijski odnosi nisu ništa drugačiji od najčešćih bračnih. Dovoljno je da nas zadesi kolektivno zlo da shvatimo koliko smo prisni.
Jednom je jedan, nažalost, neupamćen, čovek rekao: “Mi nikada nismo bili srećniji i prisniji nego za vreme bombardovanja”.
Za razmišljanje!
A, ti, komšija, aj’ na moju vruću i crnu!
Kafu mi ispeci
Izvori fotografija: lumindo.com, trcanje.rs, kurir-info.rs
Elena Ederlezi svakako nije ono što drugi očekuju da bude, još je manje ono što očekuje od sebe same. Student filozofije, pisac, pesnik, siroti pesnik. Velika nezadovoljština, fascinirana Romima, opsednuta modom i kune se da je Niče živ sigurno bi ga smotala.
