Prošle godine, jul mesec je bilo vreme planiranja porodičnog letovanja. Ovi planovi, obično, budu završeni već početkom juna, ali bila sam zatrpana prijemnim ispitima, upisima i svim što ide uz predfakultetsku groznicu. Na opštu radost, taj posao sam obavila odlično upisavši fakultet “na teret budžeta” (po prvi put reč “teret” ne para uši), što je predstavljalo još jedan razlog za slavlje i odlazak u neku “egzotičnu zemlju” (čitaj: Bugarsku). Zapravo, nismo bili usaglašeni oko destanacije, jedino što smo znali je da ćemo ići početkom septembra. Destinacija je bila najmanji problem, dokle god je u pitanju more, pesak i krema za sunčanje.
Dani su nam prolazili u leškarenju na suncu, ispijanju cedevite sa ledom i kartanju. Kraj je avgusta i dok se “čvarim” na suncu čitajući “Avanture nevaljale devojčice” i Vargasine (Mario Vargas Llosa) opise vrelog Perua, zamišljam kako će me za koji dan probuditi miris mora i zraci sunca kroz prozor, koji gleda na to prostrano plavetnilo. Iz misli me prenu zvonjava telefona.
– Hej, devojko! Šta radiš?
– Sad sam završila sa ispitom. Idem kući da se pakujem, pa zovem da čujem šta radiš.
– Leškarim i uživam. Kad dolaziš?
– Tu sam u subotu. Je l’ mama odlučila gde ćemo ići?
– Bugraska je otpala, pa mi je rekla da pogledam šta ima na Kritu. Našla sam raj, veruj mi. Mislim da će joj se dopasti. Čekam da dođe sa posla pa ću joj pokazati.
– Super! Jedva čekam. Ljubim te, pa se vidimo za vikend.
– Ćao! Ljubim!
Raj nas čeka!
Sedim na krevetu (tih dana sam se trudila da ne izlazim iz njega) i gledam kako se kapi kiše slivaju niz prozor, “upropašćavajući” mi “divan” pogled na šumetinu i krovove kuća i crkve koji vire.
Naravno da se dešava da i na moru kiša nekad pada danima, ali, kako gledam prognozu na laptopu, znam da je na Kritu trenutno 32°C, vedro je i vlažnost vazduha je 20%. A zašto ja to ne vidim kroz prozor? Pa verovatno zato što je moja mama u nekom trenutku odlučila da smo mi zaslužili da se nadišemo svežeg vazduha na planini Fruškoj gori u mestu Vrdnik (rekla bih da je to “Bogu iza nogu”, ali mislim da je tačna lokacija “u tri lepe”).
Ne znam kako je tačno došlo do ovoga. Mama je jednog jutra sazvala porodični sastanak i saopštila kako je ljuta iz nekih razloga, koji meni nisu bili povod za neodlazak na more, i rekla da nećemo nigde ići. Posle nekoliko dana se predomislila i u znak žaljenja odlučila da nas odvede u to “čarobno” mesto da se odmorimo, gde ima otvoren i zatvoren bazen i u blizi banja sa lekovitim blatom! Još tad sam razmišljala kako planina, koliko znam, nije sinonim za more.
Pozdrav sa “sunčanog Krita”
Sestra i ja smo zbog odlaska na Krit prodale karte za Skrillex koji je nastupao kao predgrupa grupi Prodigy. Tešile smo se da je kupanje na Kritu vredno te žrtve. Naravno, nismo se ni nadale promeni planova. Svaki dan smo slušale kako ekipa TDI radija poklanja karte za koncert. Kao da sve ovo nije dovoljno, jednog jutra stigla mi je poruka od najbolje drugarice:
– Ej, mačko! Uživaš li tu? Kakvo je more? Brčni se jednom za mene. Uživaš li u pogledu na razgolićene Grke (momke uopšte)? He-he-he! Cmok, draga. Javi se!
Kroz glavu mi je samo prošla slika debelog dede koji se juče satima kiselio u bazenu.
Tamara Naumović živi u Nedođiji; obožava sve nijanse zelene i plave, obožava da se smeje i da voli. U prošlom životu je bila Kleopatra i trenutno ne vlada nijednim bitnim delom sveta, jer su čajanke zanimljivije, a i smatra da se već dovoljno ljudi otima oko te igračke.
