Patikama je gazio po snegu, negde polovinom decembra. I dalje su padale one sitne, svetlucave planinske pahulje. Beograd nije izgledao ovako već godinama. Sećao se da je jako davno, još u osnovnoj školi, iznosio sanke na ulicu u decembru. Odavno se više ne sanka. Mada, odavno se nije osećao ovako… Srećno.
Dan koji ga čini srećnim koliko i prolećno sunce
Upoznao ju je pre par nedelja. U trenutku kad je sreo njen pogled, njegove misli su usporile vreme. Sve oko njega je izgledalo kao simfonija pokreta – od šarenih svetala koja su dodirivala sve osim nje, do njegovih reči koje su naizgled postale tišina. Dugo nije bio ovako zbunjen, najviše sobom, jer nije znao šta želi. Njeni plavi pramenovi su padali baš kao u njegovom snu, a njene oči… Nije smeo dugo da zadrži pogled na njoj, jer bi to možda o njemu otkrilo i previše, ali čini mu se da su bile plave, sa možda nijansom zelene. Ili pomalo sive, možda, nije više ni u šta siguran! Još stotinu puta je na kratko okrenuo glavu, i ona bi ga svaki put na isti način gledala, i u tom plavom, kakvo još nije sreo, činilo mu se, krije se njemu nepoznat svet.
Da li je želi, ili ne želi, šta želi od sebe, i na šta želi da potroši svoje, sada već umorno, srce. Nikada se nije sreo sa tim osećajem da je možda pametnije da sačuva sebe za sebe, nikada nije mislio da će doći trenutak kada se neće ponašati kao i uvek do sada – da uradi prvo što mu padne na pamet. Možda su ljudi u pravu, i možda njegove teorije ipak nisu sasvim tačne. Možda stvarno ima nečega u prijateljstvu dvoje ljudi, što on nikada do sada nije otkrio, i možda vredi biti suprotnost samom sebi, baciti sebe u svet o kome ne zna ništa, kako bi saznao sve.
Možda su oni zaista u pravu
Mislio je da je potpuno formirana ličnost. A onda se dogodila ona, i osećaj koji je do pre samo par dana bio njegova srž, sada je potpuno poljuljan. Jer on ponovo, polako, gubi sebe. Nije on nesrećan, o, naprotiv. I baš zato je potpuno izgubljen, jer se stvaraju u njemu misli i osećaji koje nikada ranije nije sreo, poželeo ili voleo. A njen osmeh, njen osmeh je tako iskren, i tako lako priča sa njom, ne mora da pazi ni na jednu jedinu reč.
Na svoje reči, koje mogu da unište i stvore svet, potpuno nov, za koji je on odgovoran. Ona govori tako slobodno, i briga je šta drugi o tome misle, iako možda ne bi trebalo. On zapravo o njoj ne zna apsolutno ništa, ali verovatno nije ni potrebno, dovoljno je samo to što ju je upoznao. I oseća se pomalo glupo, jer je poznat po tome da dela bez razmišljanja, i zato je možda svojim nastupom uplaši, iako želi da postigne potpuno suprotno. Želi da sa njom ode na čaj, da razgovaraju o književnosti, o filmovima, o sitnicama i glupostima. On želi da sa tako fantastičnom devojkom bude samo prijatelj, jer, koliko god neobično zvučalo, to je za njega nešto potpuno novo. Čini mu se da se možda ponovo menja, i da će ga, kada se ovaj sneg otopi sa prolećem, u tim baricama čekati potpuno nova osoba.
Stefan Ignjatović živi u svetu Daglasa Adamsa. Rođen je kao Džedaj, i postaće naučnik da bi jednog dana napravio svoj Lightsaber. Vozi narandžast auto, sa narandžastim felnama, i planira njime da obiđe svet, i možda malo više…
