Čula se kukavica. Sunce je žurilo na istok, ali su mu na putu bili masivni crni oblaci. Negde oko četiri sata ujutru. Šta radi devojka na prozoru, dok joj se dim cigarete meša sa zaleđenim dahom? Čeka nekoga ili pati? I jedno i drugo. Njena duša se troši, baš kao i cigareta u njenim rukama. Pogled joj je srećan, a ipak pun suza. On još uvek ne dolazi.
Odjednom, čuje korake. Odzvanjali su dok se ona sve više radovala. Najednom, ugledala je svoju avet. Svoj nemir. Nespokoj. Ljubav svog života. Ruke i noge protrnuše, izgubila je dah. Trema je bivala sve jača, a želja rasla kao luda. Ona voli. Ona plače. Strahuje. Žudi. Pati. Opet voli. Mašta. Veruje. Ne veruje. Laže. Smeje se. Sluša ga. Priča mu. Ona zna. Ona zna da je on poslednji put tu. Ona zna da je on ljubi sada i nikada više. Voli ga toliko, da je boli celo telo od težine njegovog dodira. Od jačine njegovog zagrljaja. Boli je duša. Srce je boli.
Voliš, dakle postojiš. Patiš, dakle, volela si
Kako može da je ostavi u agoniji isprepletanoj povicima njegovog imena? Zna li on da drugi muškarci umiru da ih ona pogleda, a ona umire za njim koji je neće? Dokle će joj otimati telo, dušu, sreću? Nesrećna je, nevesela, a opet, oči joj sijaju kao dva jezera posle kiše. Mole ga da je dotakne, da spusti pogled na njene grudi, da joj kosu miluje očima. Govorio joj je da ima nežne ruke kao svila, a sada neće ni da je dodirne, da joj olakša muku. Ta bol je nemerljiva sa bilo čim, dok joj psiha pada u još veću agoniju. Dokle tako? Strah joj siluje misli i ne pušta, dok je ne izmuči toliko da ostane slomljena. On je ostavlja. Ona ne shvata. Bori se. Muči se. Zove ga. Viče. Vuče ga nazad. On se ne okreće.
Čovek je kuče. Nije ni svestan koliko može da podnese. Može da podnese mnogo. I ona je mislila da od toga gore ne može. A gore je bilo svaki put kad se on vraćao i kad ga je iznova i iznova čekala na prozoru, osluškujući ritam ulice u nadi da će čuti njegove korake. Čekala ga je s takvim istim žarom nade, da će opet nešto biti drugačije i bolje. Nikada nije bilo. Bivalo je sve gore, ali nije joj smetalo. Volela je. A ljubav nadjačava razum uvek kada je iskrena. Od ljubavi prema njemu nije imala iskreniju. To je bilo sve što je mogla da mu ponudi. Najiskrenija, najčistija i najfinija osećanja koja je on cepao kao haljinu od svile s njenog tela. Nije mario. Ni za haljinu, ni za nju, ni za njena osećanja. Bio je važan samo on. Dovoljan sam sebi, samoživ, gladan nje i njene pažnje.
Najgore je čoveku kad ostane sam sa svojim mislima
Sve prođe. Prođe zanos. Prođe ljubav. Prođe tuga. Bol. Nesreća. Patnja. Ostaju ožiljci. Zvuči kao kliše, ali nije. Ožiljci bole na svaku promenu vremena. A vreme se često menja. Menja se sa svakim novim poznanstvom. Sa svakim novim čekanjem nekog drugog. Oni su različiti, ona je drugačija, samo je prozor isti. Pogled je drugačiji. Prozor koji je gledao na nadu, na sreću, na ljubav sada gleda na ravnodušnost, na put bez cilja. Gleda na svejedno. A kada je došla do toga da joj je svejedno, shvatila je da je dobila mir i spokoj, a izgubila sve ostalo.
Izvor fotografija: www.tumblr.com
Sanja Bićanin, surovi realista na svoju štetu. Pristalica duboke iskrene ljubavi. Večiti tragač za istinom, uvek bez dlake na jeziku. Hedonista i cinik.
