Ne, ne želim da vam pričam o školi, o matematici koja je mnogima bila najmrskiji predmet, niti da vas davim tamo nekim pričama o svetskoj ekonomiji koja je u krizi. To je ionako već istrošena priča. Ja bih da vam pričam o ženskoj matematici, o onim brojkama, jednocifrenim i dvocifrenim, koje nas često plaše. (Da ne kažem terorišu.)
Verovatno vam se nekad dogodilo da ustanete na levu nogu. (Slobodno priznajte, nije to ništa strašno.) Dok onako mrzovoljne ustajete iz kreveta, spremne da se već pri prvom koraku posvađate sa budilicom koja i dalje uporno zvoni iako ste je dobro „išamarali“, već vam se priviđaju prve brojke. Vaš časovnik pokazuje 6:30, cifre sa kojima niste baš u dobrim odnosima, pogotovo ako ste pristalice spavanja. Usporenim koracima dolazite do kupatila, bacate pogled na ogledalo sa kojeg vas posmatra osoba razbarušene kose, upalih očiju (pogotovo ako je ponedeljak i prethodnu noć ste ludovale do kasno) i već počinjete da se osećate loše. Buljite par minuta u spodobu sa druge strane koja samo što vas ne moli da se vratite u toplu postelju, što bi vama baš prijalo, ali čeka vas naporni radni dan. Umivate se hladnom vodom da se razbudite, pokušavate, na prvi pogled bezuspešno, da vašu kosu dovedete u red raznoraznim gumicama i štipaljkama i odlazite u kuhinju gde vas, ako ste srećne ruke, već čeka jutarnja kafica čija vas prijatna aroma polako vraća u život. Doručkujete na brzinu, vreme tako brzo prolazi, cifre se na časovniku utrkuju koja će pre stići do cilja a vaša nervoza raste dok se skoro trčeći vraćate u vašu sobu. Otvarate orman u nadi da će vas tamo već sačekati spremna garderoba ali, osim ako niste od onih pametnica koje već uveče planiraju stil za sutrašnji dan, što definitivno nije moj slučaj, s tugom konstatujete da vas očekuje nemoguća misija koju morate izvršiti u što kraćem roku. Uzimate prvu suknju koje se dočepate, sad kad vam je već dan krenuo naopako nemate baš neki izbor, krenete da je obučete kad ono… ne ide. Do kolena i ide nekako, ali na gore..ni da mrdne! Pogledate malo bolje u dati odevni predmet, vaš je! Možda se smanjio u mašini za veš, spremne ste da se i sa njom posvađate jer ste ubeđene da ste greškom stavile na 100° umesto na 60, ali… nije u tome štos. Tešite se da ste verovatno kupile suknju pogrešne veličine, pogledate etiketu ali ona pokazuje baš 40, vaš broj. U jednom momentu vam se u glavi pali lampica, (eureka, otkrile ste jednu od najvećih misterija ženskog roda) i jedva ubeđujete sebe da stanete na vagu, u strahu da vas i ona nije izdala. Ne da vas je izdala već vas i laže i pokazuje tamo neku levu cifru! Sad biste je oterale tamo negde gde je vaše oči neće videti ali strah vas je toliko paralisao da ste ostale bez teksta. Možda, ali samo možda, ste se ugojile. (Ne, to meni ne može da se desi!) Sad vas već hvata panika, zar da idete gole na ulicu? Ne dolazi u obzir. Treba naći neko rešenje što pre ako ne želite da zakasnite. Dok gunđate sebi u bradu: „Ja baš nemam šta da obučem!“, polako na prstima ulazite u sobu vaše majke i pozajmljujete njenu haljinu koja će zasigurno pokriti vaš stomak (ako nemate tu sreću, snaćićete se već nekako). Oblačite se, obavezan pogled u ogledalu i slika koja vas plaši. Ne, nije problem u štipaljkama, gumicama u vašoj kosi, što vas seća da morate da se ipak očešljate da ljudi ne bi pomislili da vas je udario grom. Već čujete opaske nevaljalih blizanaca iz komšiluka: „Joj, vidi onu sa trećeg sprata, kao da se češljala petardama!“ Izmislile ste novu modu, pa šta! Problem je ipak mnogo, MNOGO ozbiljniji! Ličite na trudnicu! Ili ipak samo preterujete. Kako god, nezadovoljne ste ali nemate kud. Malo šminke da sakrijete podočnjake, bubuljice i ostale neprijatelje, uz neizostavni puder, nijansa 7. Uzimate jaknu, torbu, dok obećavate sebi da ćete već sutra obnoviti garderobu, i trčite ka autobuskoj stanici. Autobus kasni, ta linija 37 je užasna pre biste stigle peške, komentarišete mrzovoljno, dok nervozno cupkate u mestu. U vašoj glavi se vrte opet brojevi. Ne smete ni na sat da pogledate jer svesne ste da ne samo da kasnite nego će vas i ovog jutra vaš džangrizavi šef dočekati na nož!
Taman kad ste pomislile da ste se oslobodile brojeva koji vas smaraju, pogotovo broj na vagi koji vam je ostao urezan u pamćenju i koji vam uporno „preti“ dijetom, baš vama koje ste obožavateljke domaće kuhinje , čujete dve bakice kako iza vas pominju loto i premiju o kakvoj samo možete da sanjate. Stiže vaš autobus, u kojem je već gužva jer na vašu nesreću ne živite u centru, i prinuđene ste da stojite. „Pustite trudnicu da sedne.“ Čujete glas vaše komšinice koja prosto obožava da tračari. „Gospođo, nisam u drugom stanju.“ Džaba vam da se pravdate, ona se već privikla na ideju i ne želi da vas ostavi na miru. „U kom si mesecu dušo? Rekla bih, onako od oka, u trećem. Vala, ako, bilo je krajnje vreme. Prešla si tridesetu, ja sam u tvojim godinama već imala troje.“ Dođe vam da je udavite, takla je žicu koju nije smela, matora baba. Kakve crne tridesete, istina vaša lična karta ne laže iako biste je rado falsifikovale, pa vi se osećate kao da vam je u najmanju ruku osamnaest! Na pamet vam pada i scena od maločas, vaša dvojnica u ogledalu vas je namerno podsetila na bore oko očiju, siguran znak da polako starite, ali to ne biste priznale nikom ni pod pretnjom smrću, pogotovo ne dosadnoj babetini koja kao da nema nameru da vas ostavi na miru. „Kuca ti biološki sat.“ Nastavlja vaša prinudna sagovornica dok vi negodujete. „Gospođo nisam matora a ni trudna, to je verujte nemoguće!“ Ili jeste? Pokušavate da se dosetite datuma kada ste poslednji put imale ciklus. Brojite na prste dane, polako se znojite. Brojite ponovo. Ah, ta matematika, zašto joj niste posvetile više pažnje kad je trebalo? Zašto se ne slažu cifre kad treba nego kad ne treba? Zvoni vam mobilni telefon. Ne, ne zove vas vaša najbolja prijateljica sa kojom bi rado podelile sve svoje sumnje, ona je bar uvek bila brilijantan đak i sa brojevima ima neverovatan feeling (valjda je baš zato u vezi sa računovođom). Zove vas sam Đavo lično. Kako znate da je Đavo? Pa zaboga, niste plavuša, na ekranu lepo piše 666! „Gospođice, opet kasnite! Ovoga puta neću vam odbiti od plate, nećete je ni primiti!“ Dere se vaš šef. Otkad ga je ostavila žena i pobegla sa komšijom postao je nepodnošljiv! Pokušavate da mu se izvinite, svaljujete svu krivicu na gradski saobraćaj ali uzalud. Moraćete, iako teška srca, da zaboravite na šoping.
Teror vas hvata ali trudite se da budete nasmejani. Ipak vam je samo dan krenuo naopačke. Zaričete se da od sutra krećete na dijetu. Tako ćete bar uštedeti novac koji, za nekoliko meseci, može da vam bude potreban. Prevrćete očima. Pu-pu, da ne čuje zlo! Ona luda babetina vam je usadila bespotrebne sumnje. Kao da vi možete da zamislite sebe u ulozi majke, a da ne govorite o vašoj boljoj i jačoj polovinu koja ne može ni samog sebe da sačuva a kamoli dete! Jednog dana ćete i misliti o tome, kad za to dođe vreme, ali ne danas. A sutra? Sutra je ipak novi dan, reče jednom davno Skarlet O’Hara i kako da joj ne date za pravo. A mogle bi da vaše neprijateljske cifre iskoristite i uplatite loto. Premija je velika i ko zna, mogla bi da bude baš vaša. Nije svaki dan baksuzan. A možda je to baš prilika da zavolite matematiku a i da sebi obezbedite bolju budućnost u… troje! O ne, ona luda babetina mora da je bacila čini na vas! Ili je petak trinaesti a da vi to niste ni primetile. Ili ste samo, ipak, ustale na levu nogu. Da, biće da je to u pitanju.
Emina Ristović
